Žrtve sekte Kolonija Dignidad u Nemačkoj traže pravdu
6. jun 2019.
Mnogi su po prvi put u Nemačkoj i ova poseta kod njih izaziva jake emocije. Na kraju krajeva, radi se o zemlji u kojoj je sve počelo. Zemlji iz koje je Paul Šefer 1961. pobegao u Čile kako bi izbegao krivično gonjenje zbog seksualnog zlostavljanja maloletnika. I nakon toga, u zabitom delu Čilea, osnovao sektu Kolonija Dignidad.
Za žrtve te sekte Nemačka je i zemlja koja je godinama ignorisala vesti da se tamo događaju strašni zločini. Mnogi saradnici Paula Šefera, koje je pravosuđe u Čileu pravosnažno osudilo, slobodno žive u Nemačkoj – poput Hartmuta Hopa, bivšeg lekara sekte.
„Nemačka je moja domovina i to je povezano s mnogim osećanjima“, kaže Astrid Tim (na naslovnoj fotografiji u sredini). Rođena je u zapadnonemačkom Gronauu i sa sedam godina je s majkom i braćom emigrirala u Čile u sektu Kolonija Dignidad. Poslednjih dvanaest godina živi na jugu Čilea i ovo je njena prva poseta Nemačkoj nakon odlaska pre toliko godina.
Ona je deo grupe od 14 žrtava Kolonije Digninad koja je poslednjih dana boravila u Nemačkoj i obišla mnoga istorijski važna mesta, poput bivšeg koncentracionog logora Zaksenhauzen ili kuću u kojoj je održana konferencija Vanze. Put su organizovali Elke Griglevski, zamenica direktora Muzeja konferencije Vanze i Jens-Kristijan Vagner, direktor Fondacije spomen-parkova Donje Saksonije. Sve to zajedno finansiralo je Ministarstvo spoljnih poslova.
Ova poseta bi trebalo da podstakne i projekat izgradnje spomen-područja na mestu gde je nekada bila Kolonija Dignidad, koja se sada zove Vila Bavijera. „Kada žrtve posećuju ostala spomen-područja, sakupljaju iskustva koja mogu da im pomognu da definišu sopstvene potrebe“, kaže Griglevski.
„Ukrali su mi detinjstvo“
Priče nekadašnjih članova sekte Kolonija Dignidad svedoče o brutalnom sistemu vladavine i iskorišćavanja koji je trajao četiri decenije. Robovlasnički odnosi, batinanja, mučenja, zloupotreba lekova, seksualno zlostavljanje maloletnika. Sve to je trajalo do devedesetih godina prošlog veka kada su zlodela izišla na videlo, a vođa sekte Paul Šefer bio prisiljen da napusti Čile. Ipak, nakon hapšenja u Argentini, izručen je Čileu gde je 2010. i umro u zatvoru.
„Ukrali su mi detinjstvo koje je ostalo u Nemačkoj. Razdvajanje porodice bilo je okrutno. Izgubila sam svoj identitet, svoje ja“, svedoči Astrid Tim na španskom s još uvek uočljivim nemačkim akcentom. 46-godišnji Rafael Labrin (na naslovnoj fotografiji levo) je rođen u Čileu, ali perfektno govori nemački. „Ja sam rođen u Koloniji DIgnidad. Moja majka je bila siromašna. Rekli su joj da sam bolestan i da ću umreti ako me odvede kući. Tako sam ostao, učio nemački. A kad je moja majka godinama kasnije pitala za mene, rekli su joj da sam umro“, priča Labrin za DW.
Labrina je usvojio jedan par iz sekte. Dali su mu ime Diter Šolc. Labrin priča kako je morao da radi kao dete, da mu je kičma stradala. Sa 14 godina je napustio sektu i pronašao svoju majku. „Mi očekujemo obeštećenje. Ona što nam je ponuđeno, nije ono što očekujemo“, kaže Labrin i podseća da je nedavno obećano 10.000 evra odštete za svaku žrtvu.
Spomenik za sve žrtve
Žrtve trenutno raspravljaju o tome kako bi spomenik mogao da izgleda. Za Astrid Tim važno je da i oni koji danas žive u Vili Bavijeri, i deo su tog turističkog parka, shvate patnje žrtava koje su tamo živele.
No isto tako je važno, kako kaže, da oni koji su tu izgubili prijatelje ili rodbinu imaju gde da upale sveću. Time ukazuje i na žrtve režima Augusta Pinočea koje su bile mučene i ubijane na području Kolonije Dignidad.
„Jasno je da je jednom takvom spomen-području potrebna nezavisna uprava koja poštuje patnje i životne priče svih grupa žrtava“, kaže Elke Griglevski. Ona će na osnovu poseta i iskustava sa žrtvama da sastavi izveštaj koji će biti dostupan svima onima koji ovoga puta nisu mogli da dođu u Nemačku.
U septembru bi predstavnici svih grupa žrtva trebalo da se nađu i razgovaraju o mogućem budućem konceptu za spomen-područje Kolonija Dignidad.