Život u zatvoru za proterivanje

„Nema fotografisanja, pa ni intervjua sa zatvorenicima", to su uslovi Ministarstva unutrašnjih nemačke pokrajine Severne Rajne Vestfalije, kako bismo uopšte mogli da posetimo jedan od najvećih zatvora ove vrste u Evropi. U obrazloženju se kaže da je u prošlosti ovde dolazilo mnogo televizijskih ekipa koje su snimale zastrašene zatvorenike sa namerom da u javnost iznesu što je moguće više senzacionalističkih snimaka. Zatvor Biren smešten je usred šume u jednoj bivšoj kasarni NATO i nalazi se na putu između Dortmunda i Kasela.

Zatvorske prostorije gde su ranije bili smešteni vojnici, veće su od uobičajenih zatvorskih ćelija i omogućavaju smeštaj za 535 zatvorenika. To kažu Mark Huseman, šef i službenici Tomas Bongarc i Hubert Štencel.

Smisao zatvora za proterivanje

U ograđenom dvorištu se ljudi kreću u krugu. Kasno je poslepodne. U ovo vreme zatvorenici smeju da izađu napolje - 101 muškarac i sedam žena strogo su odvojeni jedni od drugih. Saznajemo da su neki od njih uhvaćeni blizu granice i da nisu imali nikakva dokumenta. Neki su podneli zahtev za azil u jednoj od zemalja Evropske unije, a te zemlje nisu smeli da napuštaju. Drugi zatvorenici su dospeli u zatvor nakon što je završen njihov postupak za dobijanje azila ali Nemačku onda nisu želeli da napuste dobrovoljno. Potražioci azila ovde smeju da budu zadržani do 18 meseci nakon što je njihov zahtev za azil odbijen. Većina ostane manje od 40 dana. U tom roku se obično otkrije njihov identitet, nakon čega bivaju proterani.

Osobe čiji je zahtev za azil odbijen, šalju se u matične zemlje ili neku sigurnu treću državu, obično u neku evropsku zemlju u kojoj su prethodno ostavili tragove. "Smisao zatvora za proterivanje je u tome da se te osobe ne mogu kriti u Nemačkoj", kaže Huseman. "Nije da ovde sede ljudi koji uopšte ne žele kući i koji silom moraju biti vraćeni u svoju domovinu. Većina bez problema odlazi nakon što budu okončani svi pravni postupci. Većina su izbeglice koje su došle iz ekonomskih, a ne iz političkih razloga", kaže Bongarc

Beg nije zločin

Po dolasku u zatvor, zatvorenici su podvrgnuti detaljnom medicinskom pregledu jer mnogi od njih dolaze iz zemalja u kojima je loša zdravstvena zaštita i zbog napornog puta i života u bekstvu imaju oslabljen imuni sistem. Zatvorenici nisu obavezni da rade za razliku od zatvorenika u drugim zatvorima koji su počinili neko krivično delo. Oni koji rade, dobijaju 15 evra po danu.

Zatvorenici koji čekaju na proterivanje mogu svakodnevno, osim subotom da primaju posete od 8 do 18 sati. I u tome se razlikuju od osuđenih počinilaca kaznenih dela kojima je vreme posete ograničeno na dva sata mesečno.

"Standardna hrana u zatvoru je bez svinjskog mesa za zatvorenike muslimane. Prilagođavamo se međunarodnoj kuhinji i imamo i indijska jela bez goveđeg mesa", kaže zatvorski službenik Hubert Štencel. U jednoj prostoriji zatvorenici uče nemački jezik. Na policama biblioteke nalaze se knjige: od kuvara, preko turističkih vodiča do erotske literature. 3.500 knjiga na 20 jezika. U okviru zatvorskog kompleksa uskoro bi trebalo da bude izgrađena i jedna sportska dvorana. Dok se to ne dogodi bilijarski sto i sto za stolni tenis, kao i fitnes uređaji raspoređeni su u više prostorija.

Nalazimo se u odeljenju za žene. Mnoge zatvorenice su u nemački zatvor dovedene jer nisu imale dokumenta i koje su bile prisiljene na prostituciju. Šef Mark Huseman ističe da se žene koje su u drugim zemljama već bile u zatvorima, radije odlučuju da sa drugim zatvorenicama dele ćeliju jer se na taj način osećaju sigurnijim nego kada bi bile same.

U 21 sat zatvorski službenici zaključavaju ćelije u kojima zatvorenici koji čekaju na proterivanje iz Nemačke. Uveče mogu da gledaju televizijski program na 30 jezika. Na taj način održavaju vezu sa svojom domovinom.

Autor: Karin Jeger / Belma Fazlagić-Šestić
Odg. urednik: Jakov Leon