Šta je trebalo da radi Stepinac, a šta Bergoljo?

Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka bile su burne godine za čitavu Latinsku Ameriku. Nakon revolucije na Kubi, u mnogim zemljama nije bilo mirno – a „Veliki brat“ iz Vašingtona se, kao u Čileu 1973, pobrinuo da neke zemlja već izborima ne prihvate marksistička načela.

U susednoj Argentini takođe je bilo napeto: tamo je dugo vremena na vlasti bio diktator Huan Peron – koji je Drugi svetski rat proveo u Italiji „studirajući“ Musolinijev fašistički režim, ali šezdesetih su se ređali predsednici dok je zemlja zapadala u sve dublji haos. Jer Peron (kao što se neki sećaju iz filma „Evita“ u kojem drugu ženu diktatora glumi Madona) je još četrdesetih uspeo da osvoji mnoge Argentince obećanjima o zlatnom dobu i blagostanju za sve građane.

Naravno, takva obećanja nikada ne mogu da se ispune i već šezdesetih godina prošlog veka neki su i među peronistima previše doslovno shvatili obećanja siromašnima – sve do otvorene pobune poput „Kordobaze“ 1969. godine. Huan Peron u to doba nije bio predsednik, ali se 1973. vratio na vlast, što je dovelo samo do kratkotrajnog smirivanja. Već nakon nekoliko meseci je preminuo, a njegova supruga Izabel Martinez de Peron postala je prva predsednica u Južnoj Americi.

Crne limuzine zloglasnog AAA

Ali već tada je bilo veliko pitanje kome ona uopšte predsedava. Zemljom je vladao haos i za predsednicu nisu marili ni Montonerosi, ali ni drugi pobunjenici koji su težili socijalističkoj revoluciji, a još manje Alijansa antikomunista Argentine (AAA), paravojna organizacija koja je već tada otvoreno sprovodila teror protiv svih neistomišljenika. Farsa sa predsednicom nije dugo trajala – 1976. izveden je vojni puč i na čelo države došao je komandant argentinskih oružanih snaga Horhe Videla.

Nema ni najmanje sumnje u to da su „odredi smrti“ zloglasne AAA sprovodili teror, odvodili neistomišljenike u logore i mučili ih. Najmanje 30.000 Argentinki i Argentinaca je odvedeno, a mnogima se ni danas ne zna gde im je grob. Usred tog nasilja i haosa, Argentina je 1973. dobila novog provincijala Isusovačkog reda: Horhea Marija Bergolja, današnjeg papu Franju. Baš kao i čitava Argentina, i tamošnja crkva prolazila je kroz teška vremena. Baš kao što se i hunta pozivala na konzervativne ideale pretežno katoličke Argentine, tako je i mnoštvo sveštenika i monaha spremno delilo sudbinu siromašnih župljana u otporu diktaturi – sve do likvidacije.

Crkva se uvek i iznova suočava sa teškim vremenima kada se njeni vernici odjednom nađu sa obe strane fronta. U nekim slučajevima sasvim je izvesno da je stala na „pogrešnu“ stranu – poput nacističkog kvislinga u Slovačkoj, katoličkog sveštenika Jozefa Tisoa. Čak i francuski ratni predsednik i heroj Prvog svetskog rata, general Filip Peten zahtevao je, i uglavnom dobijao podršku crkve u izgradnji Francuske koja neće da pravi probleme nacističkim okupatorima.

Mora li u zatvor da bi „dokazao“ nevinost?

U mnogim drugim slučajevima, odnosi crkve i diktature nipošto nisu tako jednostavni. Još uvek se vode rasprave i o ulozi hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca koji je, nakon rata, osuđen za saradnju sa okupatorima, iako je izvesno da su mnoge optužbe koje su ga teretile, bile neosnovane. S druge strane, teško je reći koliko je hrvatski kardinal zaista pomogao da se spreče zločini jer je i Stepinac spremno prihvatio Nezavisnu državu Hrvatsku – pa makar i u tim, ratnim okolnostima. Ali je isto tako poznato da su mnogi katolički sveštenici, što je Stepinac svakako znao, bili na „drugoj strani“: konačno, i tadašnji predsednik ZAVNOH-a Andrija Hebrang (stariji) se u partizanima oženio – naravno, u crkvi.

Utoliko se postavlja pitanje, moraju li dušebrižnici zaista da budu i likvidirani kako bi „dokazali“ da se protive zločinima diktature u kojoj žive. Za vreme nacista u Nemačkoj, takvih primera je bilo i više nego dovoljno: čitav niz sveštenika i kaluđera završio je u logorima, a nacistima su naročito bili trn u oku aktivni pripadnici katoličkih sindikata i stranaka katoličkog centra koji su hrabro prkosili diktaturi.

Odluka nikad nije bila laka ni za poglavare katoličke crkve. Tako se i Piju XII zamera što nije jasno i glasno osudio nacističke zločine dok su se prema koncentracionim logorima kotrljali vagoni. A mora se podsetiti i na to da nije bilo ni previše glasnih osuda od strane tadašnjeg pape Pavla VI, dok je trajala strahovlada u Argentini.

Šta je to isusovački provincijal?

Što je tada mogao da učiniti provincijal isusovaca (jezuita) u Argentini? Njegova funkcija zapravo uopšte i nije zamišljena za „odnose s javnošću“, kako bi se to danas reklo. Provincijal je organizacioni lider jedne pokrajine crkvenog reda (koja se često i ne poklapa sa državnim granicama) i u javnosti je mnogo manje prisutan nego biskupi, kardinali ili papa. Da li je Bergoljo onda mogao da spreči zločine koji su se događali u njegovoj domovini? Pa čak i kad su neki, poput sveštenika Kristijana fon Verniha i kapelana policije Buenos Ajresa, lično učestvovali u mučenjima i likvidacijama?

Optužbe protiv sadašnjeg pape su još teže: tvrdi se da on, ne samo da nije sprečio, nego da je i aktivno podržavao tadašnju vojnu diktaturu – sve do potkazivanja nekih isusovaca koji su jasno stali na stranu revolucionara. To tvrdi i Fortunato Malimači, bivši dekan fakulteta za sociologiju Univerziteta u Buenos Ajresu, koji poručuje da će Bergolju „presuditi istorija“.

Ipak, treba dodati da se tom istorijom Argentine veoma aktivno bavio i sam Horhe Mario Bergoljo koji je i kao kardinal učestvovao u povereništvu koje je radilo na pomirenju među Argentincima. Doduše, napetosti još uvek ima, baš kao i pitanja ko je kad bio na čijoj strani – pa tako i „kardinal siromašnih“, kako u Argentini zovu današnjeg papu.

Autor: Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković