Šanse za azil u Nemačkoj ravne nuli

Države koje su u međuvremenu na tom prostoru nastale, teže ulasku u EU. Pa ipak i dan danas mnogi pokušavaju da napuste države poput Srbije i zatraže azil u nekoj drugoj državi, kao što je Nemačka. Šanse da se to dogodi ravne su nuli. Šta je to što ljude navodi na pokušaj da potraže bolju budućnost u nekoj drugoj zemlji i šta je to što im uliva nadu da je dolazak u Nemačku uopšte moguć?

Naš sagovornik, koji želi da ostane anoniman, poslednjih pet meseci živi u Dortmundu. Ali teško da bi se to moglo nazvati životom. Njegov ostanak u Nemačkoj je pod znakom pitanja. Privremeno je smešten u Dortmundu i čeka da mu nadležni organi odgovore na zahtev za azil. Pitamo ga zašto je došao u Nemačku?

„Zato što ovde imam bolje uslove života. Moja deca ovde žive u boljim uslovima. Slobodna su, idu u školu. Ovde imam sve što mi treba“, kaže on.

Zajedno sa suprugom i šestoro dece, on u Dortmundu živi u petosobnom nameštenom stanu. Mirko i njegova porodica su Romi, dolaze sa Kosova, gde su živeli zajedno sa Srbima. Tamo nije mogao da nađe posao, dakle budućnosti nije bilo. Zajedno sa porodicom otišao je za Beograd, ali ni tamo nije bilo bolje. „Romi tamo žive ispod mostova, u šatorima, kontejnerima. Jednom je došao neki ministar i rekao kako bi nas sve trebalo prebaciti na selo, kako ne bi radili u velikom gradu. Romi tamo žive od sekundarnih sirovina.“

Od te bede Mirko je po svaku cenu želeo da pobegne

Novi cilj bio je Zapad. Tamo bi život trebalo da bude lepši, mislio je. I nije jedini koji je u to verovao. Mnogi sa prostora jugoistočne Evrope, Evropsku uniju vide kao spas. Broj azilanata sa tih prostora je tokom prošle godine drastično porastao. Četvrtina onih koji su azil zatražili u Nemačkoj imalo je srpsko državljanstvo. U najvećoj meri su to bili Romi.

Razlog za to jeste vizna liberalizacija za građane zapadnog Balkana koja je u međuvremenu stupila na snagu, smatraju u Saveznom uredu za izbeglice i migraciju u Nemačkoj. U svemu tome, važnu ulogu igra i tzv. repatrijacija odn. jednokratna finansijska pomoć za one koji na kraju odluče dobrovoljno da se vrate. U međuvremenu je takva vrsta pomoći ukinuta i broj zahteva za azil se smanjio. Doduše, većina izbeglica i dalje veruje da je zapadna Evropa spas, kaže Tina Kesen, koja već 15 godina radi sa potražiocima azila.

„Uočljiva je ta drugačja predstava o Nemačkoj. Pogrešne su i predstave o očekivanjima. To da će ovde moći nešto da rade i da će moći da hrane svoju porodicu. Dugoročno gledano, to za mnoge nije moguće. Prvo, jer nemaju dozvolu za rad, pa samim tim ni mogućnost da budu samostalni. Tu san o boljem životu u Nemačkoj prestaje.“

Tina Klesen je kontakt osoba za sva pitanja

Tina pomaže potražiocima azila u svemu - u korespondenciji sa vlastima, ako je potrebno otvoriti račun u banci, nabavka mobilnog telefona… Ali nije samo birokratija u njenoj nadležnosti, ona pruža i psihološku podršku azilantima. U Dortmundu ih je trenutno 148. U najvećoj meri je reč o ljudima kojima je zahtev za azil odbijen i koji čekaju na deportaciju.

„Uglavnom su to ljudi koji imaju male izglede za dobijanje azila. Oni moraju da se nose sa činjenicom da je povratak u domovinu neizbežan. Naš zadatak je da im na odgovarajući sve to objasnimo.“

Mirkov zahtev za dobijanje azila je odbijen. Čeka na deportaciju. Njegova supruga i deca mogu da ostanu u Nemačkoj, sve dok njihovoj ćerki, koja ima problema sa srcem, ne bude bolje. Od samog početka bilo mu je jasno da neće moći da ostane. Siromaštvo i diskriminacija, koje je kao razlog naveo u zahtevu, očigledno nisu dovoljan razlog za dobijanje azila.

Međutim, šta je sa Ženevskom konvencijom o izbeglicama koja jasno definiše kumulativnu odn. konstantnu diskriminaciju? Imke Dirsen iz Međunarodne nevladine organizacije za ljudska prava Amnesti kaže:

„U praksi to znači, ako se Romi sa diskriminacijom suočavaju u raznim segmentima života, kao što recimo na Kosovu imaju problem da prijave prebivalište, jer nemaju rešeno stambeno pitanje. Zatim gde imaju ograničen pristup obrazovanju. Isto je i sa zdravstvenom zaštitom“.

Zato Mirko ne želi da prihvati neminovnost i povratak u domovinu. Već je uložio žalbu, ali šanse da bi se nešto moglo promeniti su male. Samo je 3,5 odsto zahteva za azil izbeglica sa Kosova, odobreno tokom prošle godine. Mirka ti podaci ne zanimaju.

Autori: Rajna Brojer, Jakov Leon
Odg. urednica: Sanja Blagojević