Čekajući da prođe rat

Etem sedi na podu dnevne sobe. Ton televizora pojačan je do kraja. Idu crtani filmovi. Devetoro dece se kikoće. „Nisu svi moji. Ovde žive tri porodice. Ja, moja žena, naše šestoro dece, moj brat, njegova žena i njihovo dvoje dece. I tu je još jedna udovica sa svojim sinom od 11 godina“, kaže u razgovoru za Dojče vele taj 28-godišnji Sirijac. Etem i njegov brat Mesid nisu zvanično prijavljeni kod turskih vlasti i zato ne žele da kažu svoje prezime. Plaše se da ih ne pošalju nazad u Siriju ili u izbeglički kamp. Njih dvojica trenutno paze na decu dok im žene rade. Zapravo, idu da prose.

Etem je u Alepu bio ženski obućar. Imao je svoju radnju. Sada radi kao čistač u jednom hotelu u Istanbulu i zarađuje 220 evra mesečno. Mesid radi u prodavnici i zarađuje 150 evra. Za mali dvosobni stan plaćaju 330 evra. Braća su sa porodicama došli u Tursku pre tri meseca. „Prvo smo bili u izbegličkom kampu Gaziantep. Ali, mi smo hteli da radimo, pa smo autobusom direktno došli u Istanbul“, priča Etam. Oni su pripadnici kurdske manjine u Siriji. U milionskoj metropoli živi mnogo Kurda pa i to bio razlog za dolazak u Istanbul.

„Turska vlada čini šta može“

Turske vlasti barataju podatkom o 600.000 sirijskih izbeglica, od kojih je trećina u kampovima, a dve trećine u iznajmljenom smeštaju. Procenjuje se da ih samo u Istanbulu živi oko 150 000. I dalje pristižu. Ujedinjene nacije očekuju da će samo naredne godine još dva miliona ljudi napustiti Siriju. To između ostalog znači i velike troškove: turski premijer Redžep Tajip Erdogan izjavljuje da je do sada za zbrinjavanje izbeglica potrošeno dve milijarde dolara.

„Turska vlada čini šta može“, kaže Halim Jilmaz, potpredsednik organizacije za ljudska prava „Mazlumder“. „Turska je zvanično registrovanim izbeglicama obezbedila besplatno lečenje u bolnicama, obećano im je i da svoju decu mogu da šalju u školu. Međutim, s obzirom na to da je neophodno imati prijavljen boravak, u praksi se to teško sprovodi“, kaže Jilmaz. Izbeglicama nedostaje i psihološka podrška, a ona mora da dođe iz društva.

Želja za povratkom

Lezgin Akan ima 23 godine i studira. Angažovan je u organizaciji „Platforma solidarnosti za Sirijce po parkovima“ koja na „Fejsbuku“ koja okuplja 2.000 članova. Oni se trude da izbeglicama nađu posao i stan, od dobrovoljnih priloga im plaćaju prvu kriju. Kad god može, šeta se ulicama Istanbula i traži izbeglice, pokušava da im pomaže. Govori kurdski, pa se pre svega brine o Kurdima iz Sirije.

Etem i Mesid u svakom slučaju računaju na Akana. I njima je našao posao i stan. Za udovicu sa 11-godišnjim sinom Sakrom, Akan se posebno trudi. Dečak priča kako mu je otac poginuo u jednom bombaškom napadu i ponosno dodaje da sada i zarađuje – prodaje vodu na ulici. „Ja sam sad jedino muško u kući“, kaže mali Sakr. On želi da se vrati kući: „Kad prođe rat, hoću da se vratim. Ovde se osećam kao stranac.“ Ni braća Etem i Mesid ne žele da ostanu u Turskoj.

Autorke: Senada Sokolu, Istanbul / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković