Donald Tramp i Boris Džonson olakšavaju stvari vladi Angele Merkel. Jer, nikome u političkom Berlinu ne pada na pamet da sa tom dvojicom zajedno krene u Persijski zaliv. Prevelike su brige da bi Nemačka mogla da bude uvučena u rat sa Iranom.
Opravdana je pretpostavka da Tramp i Džonson slede neke svoje geopolitičke ciljeve – oni na umu imaju više od puke slobode morskih puteva. Sjedinjene Države već nedeljama raspaljuju situaciju u Zalivu. Uostalom, trenutna kriza sa Iranom i počela je tako što je Vašington jednostrano otkazao atomski sporazum.
Dakle, američko-britansko bratimljenje u ovom pitanju Berlinu pruža nenadani trenutak olakšanja. Nemci nikako neće učestvovati u takvoj pomorskoj misiji u Ormuskom moreuzu.
„Nein“ na američku molbu za podrškom bilo je u diplomatskim oblandama jer to tako ide. Ali u Nemačkoj anti-trampovski refleksi pouzdano funkcionišu. To ostavlja veliku i opasnu prazninu.
Ugrožen ugled Nemačke u SAD
Sloboda međunarodnih trgovačkih puteva je jezgro liberalnog svetskog poretka čiji glavni protagonisti sede upravo u političkom Berlinu – pre svih kancelarka i ministar spoljnih poslova, dakle frontmeni vladajuće koalicije. Ali kada s reči treba preći na dela, oni namah postaju tankoćutni.
Savezna kancelarka Merkel je na odmoru i ne javlja se. Šef diplomatije Hajko Mas kao hrčak okreće diplomatski točak ponavljajući pojmove „diplomatija“ i „deeskalacija“. A poverenik Bundestaga za pitanje odbrane ukazuje da mornarica i nema dovoljno funkcionalnih brodova.
Na to je američka administracija reagovala nemilosrdnim sarkazmom. Jednako se može uzdati u anti-berlinski refleks među Trampovim ljudima.
Ugled Nemačke u Sjedinjenim Državama propatio je i pre pojave Trampa. Već dugo Nemci važe za NATO-partnera koji je spreman da deli plitke moralizatorske savete, ali ne i da uprlja ruke. Obaveza koju su prihvatile države NATO da ulažu dva odsto BDP u odbranu je, kako se zna, nastala još pod palicom Baraka Obame. Taj dokument je potpisao i tadašnji šef diplomatije Frank Valter-Štajnmajer iz redova Socijaldemokrata.
Britanci i Amerikanci na komandnom mostu
Danas SPD denuncira taj bezbednosni cilj – koji Nemačka svesno i konsekventno ignoriše – proglašavajući ga oktroisanim od strane Trampa o kojem Nemci ne misle ništa dobro. To je politikantstvo. Nemačka socijaldemokratija je u najdubljoj krizi ikada, bori se da preživi kao velika partija. Uz to su vojne misije sve manje popularne i opozicija levlja od SPD dobro zna da igra na tu kartu.
Možda je to dovoljno objašnjenje za ovu spoljnopolitičku vratolomiju. Tako se razume i uviđavnost sa kojom su Demohrišćani izašli u susret Socijaldemokratama. Niko ne želi da se vladajuća koalicija raspadne zbog jedne fregate i nekoliko izviđačkih aviona.
No unutrašnja politika nije opravdanje za nemačke propuste u iranskoj krizi. Kardinalna greška je počinjena pre nekoliko dana kada su Britanci predložili evropsku misiju koja bi služila kao pratnja trgovačkim brodovima u Zalivu.
Prethodno su iranske specijalne jedinice oduzele britanski naftni tanker. London je hteo da se zajedno sa evropskim partnerima brani protiv takve državne piraterije. Uzgred, EU je ranije u svetskim vodama imala već nekoliko sličnih uspešnih misija.
Ipak, prevarili su se svi koji su mislili da će tako divno evropeizovani Nemci prihvatiti predlog. Nije bilo ni ozbiljne diskusije o eventualnom nemačkom učešću, lancu komande ili dobijanju mandata.
Nekoliko dana kasnije i sa novim premijerom su Britanci seli u čamac sa Amerikancima – sada su zajedno na komandnom mostu. A Nemačka se raskomotila u političkom ćorsokaku u koji je sama zašla.