Značajan porast ugljen dioksida u atmosferi

Bilo je to kratka poruka sa Aljaske, koju je malo ko primetio. Na jednoj udaljenoj arktičkoj stanici za merenje u Barou, na najsevernijoj tački Sjedinjenih Američkih Država, prosečne mesečne vrednosti ugljen dioskida prvi put su dostigle 400 ppm, kaže američka meteorološka institucija NOAA. To ne znači puno za većinu ljudi, ali naučnici i oni koji se interesuju za klimu itekako su zabrinuti. Ppm je skraćenica za part per milion, odnosno broj molekula ugljen-dioksida na milion čestica vazduha. Udeo CO2 atmosferi ključan je za prognoziranje svetske klime – i 400 ppm najveća je vrednost ikad izmerena.

Više CO2 – globalno zagrevanje

Klimatske prognoze oslanjaju se na direktnu vezu između ugljendioksida u atmosferi i temperature zemlje: CO2 čuva toplotu, i ona tako ostaje u blizini Zemlje – čuveni efekat staklene bašte. Na taj način, temperatura se od 19. veka povećala za 0,8 stepeni, kažu klimatolozi.

Osim prirodnih varijacija temperature, tom usponu značajno je doprineo i ljudski faktor. Koliki je naš udeo u ovom povećanju još uvek nije potpuno jasno. Najnoviji izveštaji kažu čak do 75 posto, pre svega zbog potrošnje fosilnih goriva.

Praćenje klime iz prošlosti

Koncentracija CO2 prvi put je precizno izmerena 1958. na Mauna Loa u Havajima. Tada je vrednost bila 319 ppm. Od tada svake nedelje naučnici i dobrovoljci vrše merenja na preko 60 različitih mesta oko sveta i šalju rezultate u laboratoriju NOAA u Koloradu. Istovremeno se u šest opservatorija svakodnevno prati vrednost CO2.

Udeo CO2 varira tokom godišnjih doba, u zavisnosti od životnog ciklusa biljaka. Kada lišće raste, biljke vezuju CO2. Ipak, merenja jasno pokazuju stalno povišenje. Početkom šezdesetih, koncentracija ugljen dioksida rasla je svake godine za oko 0,7 ppm. U poslednjih deset godina to je već bilo za oko 2ppm.

Naučnici su na osnovu vazdušnih mehura u ledu Antarktika rekonstruisali udeo gasova staklene bašte u atmosferi za proteklih 800 000 godina. Po ovim podacima, pre industrijske revolucije vrednost nikada nije prelazila 300 ppm.

Ključna merenja u ledenoj pustinji

NOAA je sada po prvi put izmerila mesečni prosek od 400 ppm na lokaciji bez direktnog uticaja ljudskog naselja, što znači da je vrednost tolika zbog globalnog i trajnog prisustva ugljen-dioksida u atmosferi. Pored Baroua, visoki rezultati merenja zabeleženi su i na šest drugih stanica, i u Finskoj i Norveškoj. U Barouu ova vrednost bila je gotovo konstantna tokom celog meseca. „To je podsećanje za svakog, da nismo rešili problem i da smo još uvek u nevolji“, kaže Džim Batler, upravnik za globalna merenja u meteorološkoj prognozi Američkog zavoda za meteorologiju i okeanografiju.

Da bi se uspon temperature ograničio na dva stepena celzijusa, što pokušava međunarodna zajednica, po proračunima klimatologa maksimalna koncentracija CO2 može dostići 445 ppm. Svetski prosek je već sada oko 395 ppm. Ako se ovaj prag prekorači, šteta može postati nepopravljiva. Večni led u Sibiru, Aljasci, i severnoj Kanadi mogao bi da se istopi i tako oslobodi veoma agresivni gas staklene bašte, metan. Led na Grenlandu bi se otopio još brže, što bi dovelo do opasnog povećanja nivoa mora.

Signal za budućnost

Rekordne vrednosti u Arktiku predviđaju dalji uspon na celoj planeti. „Arktik je naša osmatračnica, zato što nam pokazuje kako će se situacija razvijati globalno“, objašnjava atmosferski naučnik Piter Tans iz NOAA. „Vrednost će verovatno već 2016. godine dostići 400 pmm u na celoj zemlji.“
Prekoračenje praga od 400 ppm nije ništa čudno, ako se izračuna ispuštanje ugljen dioksida iz fosilnih goriva u protekloj godini.

Klimatski modeli daju različite scenarije za kretanja temperature, koji veoma zavise od daljeg ispuštanja CO2 i drugih gasova staklene bašte. NOAA istraživač Džim Butler vidi uspon u emisijama kao siguran znak da će se zagrevanje nastaviti. “Kada koncentracija CO2 u našoj atmosferi raste, to je kao da pojačate temperaturu na električnom ćebetu. Jasno je da će postati sve toplije i toplije, ali ne uvek i kojom brzinom će se temperature povećavati. Može malo da potraje dok se ćebe ili u ovom slučaju atmosfera ne zagreje”, kaže ovaj naučnik.

Autor: Irene Kvale, Darko Janjević
Odgovorna urednica: Dijana Roščić