Zločini na Kosovu moraju biti rasvetljeni!
25. jun 2009.
U garaži Ahmeda Krajčevzija nema mesta za automobil. Od garaže je napravio kancelariju. Jedan radni sto, regal sa spisima i filmski materijal. Na zidu vise fotografije. To su slike masovnih grobnica, nestalih lica, dece iz srećnog perioda, a ispod njih ugljenisani leševi. Ahmed Krajčevzi u svojoj arhivi ima preko 20.000 fotografija sa ekshumacija. “To su argumenti da prošlost i sve te zločine ne treba zaboraviti.”
Ahmed traži osobe koje se od početka rata na Kosovu vode kao nestale. Još gotovo 2000 ljudi nalazi se u “Knjizi nestalih” Međunarodnog Crvenog krsta koji je uposlio Ahmeda da traga za njima. On svoj rad označava kao multietnički jer traga za svim nestalim licima, a ne samo Albancima. Ahmed govori o svojoj srpskoj koleginici iz Gračanice koju su napali njeni sunarodnici samo zato što je sarađivala sa “Komisijom za nestale osobe”.
Ljudi goreli u kućama
I u Kosovom Polju je nakon prvih NATO-bombi došlo do najstrašnijih ratnih zločina, govori Ahmed.
„Ja sam očevidac. Lično sam video kako su nakon bombardovanja zapaljene albanske kuće i kako su ljudi u njima izgoreli. Samo ovde u Kosovom Polju ubijeno je 169 ljudi. Do danas nismo pronašli sve posmrtne ostatke, a nismo ih dobili nazad ni od Srba.”
Ahmad navodi kako su Srbi najpre sahranili leševe u blizini Kosovog Polja, da bi ih zatim iskopali i preneli u Batajnicu, kako bi uništili dokaze. Do danas se pregovara o predaji tih leševa. Rad sa srpskim vlastima još uvek je otežan, mada probleme pravi i kosovska strana.
„Nama prete sa obe strane - srpske i albanske, a ponekad čak i na engleskom. Ali mi nastavljamo naš posao. Živimo u opasnosti, ali smo odlučni. Nećemo prestati dok ne rasvetlimo sve zločine.“
Stagniramo u potrazi
Iako ima dovoljno dokaza, sve je teže, sa žaljenjem zaključuje Beat Šnajder iz Međunarodnog crvenog krsta u Prištini.
“Sve više i više ćemo stagnirati. 2007. smo mogli da rešimo 150 slučajeva. Prošle godine samo 60. Ako se trend nastavi bićemo na nuli.”
Mnogi počinioci zločina ćute, jer se plaše da će se naći pred Haškim tribunalom. Neretko vrše pritisak i na svedoke: „Vidim da se narod plaši. Mnogi nemaju smelosti da kažu ako nešto znaju.“
U principu su vlasti obe strane u obavezi da razmene informacije o masovnim grobnicama. Oni moraju da obaveste porodice šta se dogodilo sa njihovim rođacima. Realnost izgleda drugačije. I deset godina nakon rata na Kosovu porodice ne raspolažu tom vrstom informacija.
autor: Mühlberger, Andrea
odg. urednik: N. Jakovljević