Zlato u cegeru Ikee

Julijusa Brinka sam prvi put upoznao na treningu TSG Zolingena – u pitanju je dvoranska odbojka, Druga Bundesliga. Čovek koji je iza sebe imao svetsku i evropsku titulu na pesku, a ispred sebe, ispostaviće se, olimpijsko zlato i istorijski uspeh evropskog bič-voleja, na narečeni trening došao je u šorcu i majici, noseći svoju opremu u – cegeru. I to onom plavom, iz Ikee. Da je bio kariran, savršeno bi podsećao na pijačni ceger sa kojim starije gospođe marljivo obilaze Kalenićevu pijacu, Zeleni venac ili Đeram.

Poveća kesa švedskog proizvođača nameštaja koja u salonima u Godorfu i Bikendorfu kod Kelna staje ceo jedan evro i koja krasi podrume svakog nemačkog domaćinstva, u rukama verovatno najboljeg igrača odbojke na pesku deluje – simbolično. Sve titule, novac od nagrada, mastan sponzorski ugovor sa prebogatim Red Bulom – sve je to stalo u jednu običnu kesu. Najbolji na svetu se ne postaje skupom opremom, to je izvesno, ali najbolji na svetu često ne odole da pokažu koliko koštaju.

Plaže natopljene znojem

Onda je trening počeo. Uveravam vas da ne postoji ni najmanja razlika u žaru sa kojim je Brink sinoć leteo po pesku ispred Bakingemske palate i žaru sa kojim je, sa još 11 nas, leteo po tarafleksu zabačene trenažne hale u ulici Vuperstrase u Zolingenu. Iako, jasno je, nije često mogao da trenira u hali jer je po šest sati dnevno provodio u pesku, iako je u našem timu češće sedeo na klupi nego igrao jer u dvoranskoj odbojci nije ni blizu klase koju pokazuje u bič-voleju, iako se niko ne bi ljutio da mu lopta nekada i padne pod noge – Brink to nije sebi hteo da dozvoli.

Njegov partner Jonas Rekerman nije ništa drugačiji slučaj, zapravo on je, kada bi stizao, igrao za Germaniju Vindek, tim iz regionalne nemačke lige koji je skućen u jednom seocetu sa nekih hiljadu stanovnika. Bučni Brink i ćutljivi Rekerman igraju zajedno od 2009. godine. Ova dvojica su sve podredili Olimpijskim igrama – mada, možda im i nije palo toliko teško da provedu gotovo celu godinu po plažama Australije, Južnoafričke Republike i Brazila, spremajući se da osvoje London. Sigurno je, međutim, da su te plaže dobro natopili znojem dok su bezbrižni turisti oko njih po svojim jetrama sipali hladni Hajneken ili Fosters.

Finale pred 15.000 ljudi

Na putu do londonskog finala pobedili su sve – pomenuću samo polufinale u kojem su lagano pali Holanđani Numerdor i Šuil, nekadašnji divovi zlatne generacije u dvorani uz Gercena, Van de Gora, Blanžea. U finalu je onda sačekala hodajuća legenda odbojke na pesku – Brazilac Emanuel. Još u osnovnoj školi, na onom prvom Sonijevom Plejstejšnu koji danas može polovan da se nabavi za 10 evra, na igrici „Beach Volley“ svi smo žurili da odaberemo Emanuela i Rikarda jer su bili nepobedivi. Emanuel je u međuvremenu izbrojao skoro 40 godina, na Olimpijske igre došao sa novim partnerom Alisonom, monstruoznim blokerom koji rado diskutuje sa sudijama.

Zato su Brink i Rekerman organizovano počinjali akcije servisima na Emanuela, mnogo nižeg igrača. Ipak, čovek sa najboljim pregledom terena bio je raspoložen, pogađao pretežno paralele, često i na samu liniju. Prvi set su ipak osvojili Nemci, teškom mukom, uz nekoliko senzacionalnih Brinkovih odbrana i kontri. Drugi set bio je druga priča – teško da je nastupila nikefobija, pre će biti da je ovom finalu bilo suđeno da se reši u taj-brejku. Jednostavno, kada se sastanu najbolji na svetu, pa još u finalu pred 15.000 ljudi, logika zahteva da o svemu odluči taj-brejk.

Diseldorfska hala pobedila Kopakabanu

I ne samo to – alava logika traži da i taj-brejk bude napet do samog kraja. Kada Brink i Rekerman nisu iskoristili kontru na 14:11, nikome u Nemačkoj nije bilo svejedno. Na servis je išao Emanuel i sa dva precizna smeč-servisa osvojio dva direktna poena! Tako nešto se inače na pesku u principu ne događa često, celo dotadašnje finale videlo je samo jedan as servis. Nemački duo nije upao u „hektiku“ – sledeći napad Rekerman suvereno koristi, a odmah zatim Emanuel šalje loptu u aut i time definitivno kači zlato oko vrata Julijusa Brinka i Jonasa Rekermana.

I to nije samo prvo olimpijsko zlato za Nemačku – prvo je za Evropljane uopšte. Momci koji obično treniraju u diseldorfskoj hali za odbojku na pesku, pobedili su ljude sa Kopakabane. Svoju ulogu odigrali su i Šveđani. Preciznije – Ikea.

Autor: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković