Zarobljeni u ruševinama

Koferi su spakovani. Mohamed Sulajman ima samo jednu želju – da konačno napusti Gazu. Taj 25-godišnjak je prošle godine dobio stipendiju s kojom bi trebalo da doktorira na jednom univerzitetu u Australiji. Ali, pokušaji odlaska na postdiplomske studije završavali su se nakon samo nekoliko kilometara jer Mohamed Sulajman ne može da napusti Pojas Gaze. „Osećam se kao da sam u klopci. Sve sam pokušavo, tražio veze, sve moguće. Kada je poslednji put granični prelaz Rafa bio otvoren na tri dana, išao sam tamo svakog dana sa trudnom suprugom. Ništa nije vredelo“, priča Mohamed u jednom kafiću u gradu Gazi.

Taj mladić nije jedini koji se u palestinskom području na Sredozemnom moru oseća kao u zatvoru. Ljudi tamo već godinama ne mogu sami da odlučuju o tome da li žele da napuste Pojas Gaze. Slično je i sa pokušajima povratka. Nakon 50-dnevnog rata između radikalne islamističke palestinske organizacije Hamasa i Izraela prošlog leta, još više se osećaju kao u zatvoru, kaže Sulajman.

Ranije su ograničenja bila blaža. Tako je on 2012. mogao da putuje u London na studije engleskog, nakon čega se vratio u Gazu. „Ranije sam uvek mislio da ovde nešto mogu da promenim, da nešto učinim za Gazu. Ali sada sam izgubio svaku nadu. Ako ponovo uspem da napustim Gazu, biće to zauvek“, kaže Sulajman.

Zatvoren granični prelaz prema Egiptu

Od kraja rata između Hamasa i Izraela, egipatske vlasti veoma retko otvaraju granični prelaz Rafa. Kroz te „iglene uši“ prolazi većina stanovnika Pojasa Gaze kad izlaze ili ulaze u to područje. Ove godine granični prelaz bio je otvoren samo tri dana.

Onaj ko želi da izađe, najpre mora da se registruje kod lokalnih vlasti u Gazi. Na listi čekanja je oko 10.000 ljudi, kaže Maher Abu Saba, šef graničnog prelaza Rafa. Pred njegovom kancelarijom su obično stotine ljudi koji bi da se prijave na listu čekanja, ali trenutno je potpuno mirno jer je kancelarija zatvorena. „Trenutno više nije moguće registrovati se. Ne znamo kada će prelaz ponovo biti otvoren“, kaže taj službenik.

Za studenta Mohameda Sulajmana to znači da može samo da se nada da će ga izraelske vlasti pustiti da otputuje preko graničnog prelaza Erez. Ali, tamo već godinama granicu smeju da pređu samo palestinski bolesnici, poslovni ljudi, saradnici međunarodnih organizacija i novinari. Većina od oko milion i osamsto hiljada stanovnika Pojasa Gaze poznaju samo s televizije izraelsko područje koje se nalazi stotinak metara od granične ograde.

Strah od novog nasilja

„Situacije se nakon rata iz dana u dan pogoršava“, kaže i Usame Antar, politikolog na Univerzitetu Al-Azar u Gazi. „Ekonomski i socijalno smo na dnu. To se, istina, priča već godinama, ali ovo što trenutno doživljavamo je gore od svega do sada.“

U razorenim naseljima kao što su Beit Hanun ili Šejaija, hiljade ljudi žive u limenim kontejnerima ili šatorima, između ruševina. Drugi preživljavaju u svojim kućama oštećenim u bombardovanju. Oko 10.000 ljudi će sigurno duže vreme da ostane UN-ovim školama u koje su pobegli pre nego što je izraelska vojska bombardovala njihova naselja. Šest meseci nakon rata, ljudi shvataju da je situacija gora nego pre sukoba, kaže Antar. Zbog toga što nema obnove, što vlada opšti zastoj i neizvesnost, raste i strah od novog nasilja.

Pregovori u Egiptu o dugoročnom primirju između Hamasa i Izraela nisu održani. Egipatska vlada je krajem rata preuzela ulogu posrednika, a i ona sama zauzima kruto gledište kada je reč o Hamasu koji još uvek de fakto kontroliše Pojas Gaze i njegovih milion i osamsto hiljada stanovnika. Hamas je, inače, prošle godine predao vlast „prelaznoj vladi nacionalnog jedinstva“ i otvorio put za povratak palestinske samouprave u Pojas Gaze.

Ali, sukob između umerene palestinske organizacije Fatah i radikalnog Hamasa nikad nije prestao. Od završetka rata, palestinski premijer Rami Hamdala posetio je Pojas Gaze samo jednom. Istovremeno, vojno krilo Hamasa ovoreno testira rakete iznad Sredozemnog mora i očigledno se priprema za novi sukob s Izraelom.

Spora obnova

Prema mišljenju poznavalaca tamošnjih prilika, obnova sporo teče zbog političke situacije. Međunarodna zajednica je na donatorskoj konferenciji u Kairu u oktobru 2014. za obnovu Pojasa Gaze obećala 5,4 milijarde američkih dolara. Do sada je stigao samo mali deo tih sredstava. Organizacija UN za pomoć izbeglicama UNRWA je, zbog nedostatka novca, krajem januara morala da obustavi direktnu pomoć izbeglicama za obnovu njihovih kuća.

Sporazum između Izraela, palestinske autonomne uprave i UN reguliše izdavanje građevinskog materijala pojedincima. Izrael kontroliše uvoz agregata, čelika i cementa, kako bi sprečio da se taj materijal upotrebi u vojne svrhe u Pojasu Gaze. Nije tajna da neke stvari ipak završavaju na crnom tržištu, a humanitarne organizacije navode da u Pojas Gaze stiže suviše malo materijala i da će, ako tako ostane, obnova trajati decenijama.

Širi se osećaj bespomoćnosti

„Ljudi se ovde osećaju bespomoćno“, naglašava psiholog Hasan Zejada iz Klinike za psihološke bolesti u gradu Gazi. „Oni pokušavaju da nađu rešenje za svoje probleme, ali sve što vide jeste da situacija postaje sve gora, a ne bolja.“ Zejada već godinama radi s ljudima koji imaju traume zbog rata i nasilja.

Tokom poslednjeg rata u Gazi i sam je bio žrtva. Prilikom izraelskog napada na njegovu porodičnu kuću u izbegličkom logoru Buredž, poginulo je šestoro njegovih bliskih rođaka, među kojima i njegova majka i tri brata. „Ljudi se trude da sačuvaju nadu“, kaže Zejada. Ali, bez izgleda na temeljne političke promene, gotovo je nemoguće osloboditi se frustracije rata, smatra on.

I Safa Hamdan pokušava da za sobom ostavi strahote prošlog leta. Na licu te mlade žene iz Beit Hanuna povremeno ipak zatitra osmeh. Pre nedelju dana dobila je protezu za svoju levu nogu, amputiranu do kolena. Ispod dugačkog kaputa, ponovo se vide dve cipele, kao da ima dve zdrave noge.

Još teško hoda, na ostatku amputirane noge još su rane. „Srećna sam što sada ponovo mogu pomalo da se krećem“, kaže ova 29-godišnjakinja. I to je bolje nego ništa. Njen muž Munter potvrdno klima glavom. Oboje su danas došli na fizioterapiju u malu kliniku u Beit Hanunu. Ona se nalazi samo nekoliko metara od UN-ove škole u koju se porodica sklonila tokom rata. U njoj je 24. jula za vreme bombardovanja poginulo 13 ljudi.

Safi Hamdan teško pada to što se ne oseća bezbedno. Njena deca u početku uopšte nisu htela da idu u školu i boje se kada čuju zvuk izraelskih aviona. Za njenu najstariju ćerku, to je bio već treći rat u šest godina. „Možemo samo da se nadamo da će jednog dana biti drugačije“, kaže njihova majka. „Šta drugo možemo?“