„Zamor je logičan posle dve decenije priče o EU“ | Evropa | DW | 15.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Zamor je logičan posle dve decenije priče o EU“

EU se u Srbiji koristi za promociju bilo koje političke agende, kaže u intervjuu za DW politikolog Mladen Lišanin. Sada, kaže, nastaje zamor od te teme dok elite u Beogradu i Briselu „glume“ da proširenje EU postoji.

Umor od proširenja - na obe strane

Umor od proširenja - na obe strane

DW: Nedavno je istraživanje javnog mnjenja agencije Faktor plus pokazalo da je 38 odsto građana protiv ulaska u EU, a samo 35 odsto za. To je, kako je rečeno, potvrda višegodišnjeg trenda pada podrške. Zašto je to tako?

Mladen Lišanin: Percepcije građana o EU su uslovljene načinom na koji se pakuje narativ u javnom prostoru. Istraživanja javnog mnjenja su, pri tome, dosta sumnjiva. Rezultati znaju da budu radikalno drugačiji u zavisnosti od toga ko naručuje i sprovodi istraživanje. Naše Ministarstvo za evropske integracije ga sprovodi na svakih šest meseci, i ono važi za kompetentno. U njemu procenat ljudi koji bi hipotetički na referendumu glasali za ulazak u EU već godinama ne pada ispod pedeset odsto. A onda kroz nekoliko meseci dođu istraživanja iz nevladinog sektora gde je podrška EU skromnija.

Mnogi stručnjaci kažu da to zavisi od toga kako se tačno formuliše pitanje.

Stalno ističem da zapravo nemamo pojma šta građani zaista misle. Osim kad dođu parlamentarni izbori pa možemo videti kakve su poruke poslate tokom kampanje i kako su ljudi reagovali na te poruke. Političari to dobro znaju. Ovde je EU od 2001. dosledno služila kao univerzalni prekrivač za sve političke poruke.

Ako si neumereni evroentuzijasta, onda pričaš da je važno da Srbija ide ka „zajednici civilizovanih naroda“, da iskorači iz „nazadnog“, možda i „prirodnog“ okruženja. Logična posledica toga je sada već pomalo zaboravljena poruka da „Evropa nema alternativu“ – ko ne bi iskoračio u „civilizaciju“?

Ako si pak protivnik evrointegracija, onda iskoristiš nekog iz simpatične galerije likova: od Havijera Solane, preko Olija Rena, Jelka Kacina sve do sada popularne Tanje Fajon. Kažeš, „pa nećemo valjda da nam ovakvi likovi upravljaju životom“, „prvo suverenitet pa onda sve ostalo“…

To ništa ne govori o inherentnoj ispravnosti ili neispravnosti jedne ili druge poruke. Govori samo da Evropska unija može da se iskoristi za promociju bilo koje političke agende.

Da li primećujete da političari sve manje uopšte žele da pričaju o tome? Smatra se da je proširenje u dubokom ledu i nema više svakodnevnih priča, kao pre desetak godina, „šta Evropa traži“, koji je sledeći uslov?

Da, ta priča je splasnula iz dva razloga. Jedan je kod nas, zamor. Evropska unija je kao politička poštapalica izraubovana, a na nivou običnog čoveka se nije osetio napredak – osim ukidanja viza koji je došao maltene na početku našeg puta ka EU. Naravno, zastupnici evropskog kursa, posebno oni angažovani kroz akademsku zajednicu i nevladin sektor, podsećaju na podatke, na rast robne razmene sa Evropskom unijom.

To su nesporno tačne brojke, ali bitka za stavove ljudi se ne vodi na nivou statistike nego percepcije ljudi. O tome bi više trebalo da misli evropska nego domaća elita. Zamor je logična posledica dvadeset godina konstantne priče o evropskim integracijama uz malo konkretnog efekta.

Drugi deo priče je da, u ovom trenutku, čak i da je Srbija bila mnogo bolji đak, od evrointegracija ne bi bilo ništa osim simboličnog otvaranja ili zatvaranje većeg broja pregovaračkih poglavlja. Sve podseća na čuveni intervju onog vojnika na početku ratova u Jugoslaviji: „Oni kao hoće da se odcijepljuju, a mi im kao ne damo.“ Tako svima odgovara da se pretvaraju da se na evrointegracijama snažno radi: eliti u Beogradu i eliti u Briselu. Kad se dublje zagrebe, članice EU koje se presudno pitaju nisu baš za to zainteresovane.

Mladen Lišanin

Mladen Lišanin

Zašto bi i jedni i drugi toliko glumili?

Zato što su alternative ili pogubnije ili se makar percipiraju kao pogubne. U Briselu smatraju da, ako bi prestali da se pretvaraju da jedva čekaju nove zapadnobalkanske članice, otvorili dodatni prostor za izazivače, autoritarne sile koje bi popunile vakuum u regionu – Rusiju, Kinu, Tursku ili nekog četvrtog. Mnogo je za Brisel politički jeftinije da zadrži kurs koji traje 15 ili 20 godina, ili da se pravi da je zadržao kurs, nego da ga korenito menja. Isto je na nivou domaće političke elite s tim da je njima važno i da se pozivaju na podršku EU, svesni da bez nje nema dugoročnog ostanka na vlasti.

Zašto nema? Zašto se kao aksiom uzima da bez „podrške Zapada“ ne možeš da budeš na vlasti u Srbiji?

Može biti da to nije tačno. Ali naučena je lekcija iz prethodnog pružanja otpora EU i njenim najsnažnijim igračima. Često podsećam na čuveni susret Tadića i Merkel iz 2011. godine – Srpska napredna stranka je tu lekciju naučila. Tehnologija aktuelne vladavine u Beogradu je da je SNS stranka kod koje ideš kakvi god da su ti nazori.

Ako si za EU, eto ti partije koja blisko sarađuje sa Tonijem Blerom i Gerhardom Šrederom. Ako si za dobre odnose sa Rusijom, eto stranke čiji šef nekoliko puta godišnje u četiri oka razgovara sa Putinom. Ako si za gej-paradu, eto stranke koja je to omogućila. Ako si za Kosovo, eto ti predsednika koji se „bori kao lav“. Politički bi bio preveliki rizik odricanje od dela biračkog tela i spoljne podrške iz Brisela i drugih centara moći. Taj rizik im nije potreban.

Pomenuli ste da je problem i evropskih političara što u Srbiji ne uspevaju da se izbore za bolji imidž. Da li je to možda nemoguća misija uz nenaklonjenost mejnstrima i većine medija?

Vrlo je teško. Na intuitivnom nivou je jasno zašto prosečni srpski birač ima blagonakloniji odnos prema Rusiji nego prema Zapadu. To počiva na visokoj politici i svemu što je opterećivalo odnose Srbije i Zapada u poslednjih trideset godina. Nisam siguran da bi odgovor na to bilo pokazivanje statistike do besvesti, milijardi koje je Zapad donirao, jer se od kafana do akademskih konferencija može čuti: „Ako ćemo da brojimo pare, koliku su nam štetu napravili bombardovanjem?“

Novac nije najbolji način da se govori o tome. Čini mi se da ruska strana to mnogo bolje razume. Rusija, kao i u celoj svetskoj politici, tako i na Balkanu, ima slabije karte u smislu kapaciteta i resursa, ali njima mnogo veštije igra. U Srbiji je doduše Rusiji potrebno manje truda da se etablira kao prijatelj i važan igrač, ali to je problem Zapada.

Do sada smo pričali o percepcijama. Ali koliko je suštinski za Srbiju važno da ide ka Evropskoj uniji? Da li je moguće na Balkanu stremiti nekakvoj Norveškoj ili Švajcarskoj, koje su uređene, ali nisu u EU?

Naravno da Srbija iz istorijskih, i pre svega ekonomskih razloga, ne može da bude nikakva Švajcarska na Balkanu. To ne znači da nismo mogli malo pažljivije da pristupimo evrointegracijama. No danas jeste najbolje rešenje da se nastavi sa evrointegracijama, koliko god one sporo išle i kako god izgledale. Ako ne zbog konkretnih koristi, onda jer su potencijalne štete od promene kursa i neizvesnost preterano veliki.

Zagovornici evrointegracija su u pravu da Srbiju niko ne sprečava da se, nezavisno od formalnog napretka koji se meri brojem poglavlja, reformiše na unutrašnjem planu. Razlozi što se to ne radi mogu da se traže pre svega u domaćoj politici, ali to nije alibi za evropske političare. Oni su prelomili da su za srpsko pridruživanje presudni geopolitički argumenti, a ne autentična transformacija društva koje u dobroj veri treba da ide ka punopravnom članstvu.

Ima li smisla još pominjati 2025. godinu koju je Evropska komisija zadala kao „okvirni“ plan za ulazak Srbije i Crne Gore u EU?

Čini mi se da je 2025. godina fiktivni rok, koji je služio da se evropska i beogradska elita međusobno osokole i pošalje poruka biračima. Teško je biračima, kada znaju da imaju pet godina neizvesnosti pred sobom, da prilaze temi sa entuzijazmom. Kada se tome doda tehnika manipulacije kojom se služi vlast u Beogradu, mislim da Evropska unija i ne stoji tako loše kako bi mogla.

*Mladen Lišanin je politikolog i istraživač Instituta za političke studije u Beogradu. Sekretar je časopisa Srpska politička misao gde objavljuje tekstove.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama