Zagrizi Toplu dušu | Mozaik | DW | 15.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Zagrizi Toplu dušu

Vangen će vas prvo dobro nahraniti pa – usporiti. Prodavačice imaju vremena. Konobari imaju vremena. Ljudi za tezgama na pijaci imaju vremena. Ako ovde provedete više od jednog dana shvatićete da – i vi imate vremena.

Gradić Vangen u Algoju nadomak Bodenskog jezera

Gradić Vangen u Algoju nadomak Bodenskog jezera

Dugo se mora listati u turističkim i etnološkim knjigama da bi se razlučilo gde to između Dunava i Bodenskog jezera počinje Algoj. Mada sam dve godine živeo ovde, na krajnjem nemačkom jugu, ni sam ne bih mogao tačno da pokažem znak razgraničenja sa okolinom. Jedan deo pripada pokrajini Baden-Virtenberg, a drugi Bavarskoj.

Sadržaj pojma i obim teritorije su se istorijski menjali. Ali znalci kažu – dokle god sežu žitna polja, to je još uvek Gornja Švabija, a kad se zazelene pašnjaci i livade, tu je već Algoj.

Zahvaljujući niskobudžetnim avio-kompanijama Algoj je dostupan i stanovnicima Balkana. Kada iz Beograda, Niša, Prištine, Sofije, Skoplja ili Tuzle slete na aerodrom u Memingenu, putnici su prema turističkim mapama već u Algoju, pošto je Algoj postao brend.

Umesto da se okrenu ka severoistoku prema Minhenu, trebalo bi da jednom pođu ka jugozapadu, u pravcu plavičastog alpskog planinskog zida i Bodenskog jezera. Već nakon pola sata vožnje, najkasnije u gradu Kemptenu, naći će se usred pravog Algoja. Kempten je po sačuvanim izvorima iz ruke grčkog antičkog pisca Strabona, najstariji nemački grad. Grk ga je pomenuo osamnaest godina pre Hrista.

Tada su se u ovom području već pomešali Iliri iz Panonije i Kelti sa Zapada.

Brežuljkasti predeli sa pašnajcima, raštrkanim seoskim gazdinstvima i šumarcima odmah plene pseudoidiličnim zovom koji gradski ljudi jasno čuju: Taj zov za izgubljenim jednostavnim životom, dobrim komšilukom i zdravom hranom jeste, naravno, projekcija urbane čežnje na predalpsko brežuljkasto zelenilo.

Ali je taj poriv, kao i uvek, sjajna osnova za razvoj seoskog turizma. Algoj je jedan od omiljenih turističkih ciljeva Nemaca. Zabijen kao klin između Bodenskog jezera i krečnjačkih alpskih zubaca, on i jeste nešto posebno.

Deutschland Wangen im Allgäu | Altstadt

Vangen je u centru sve popularnijeg Algoja

Mada dijalekt spada u podvrstu švapskog narečja, njegova nepročišćena brdska snaga i boja čine ga gotovo stranim jezikom za sve Nemce koji su odrasli nešto severnije. Tradicija je očito jača od promena, jer su nemačke izbeglice iz Šlezije i Češke posle rata povećale broj stanovnika za trećinu, ali nisu ostavile čujan trag u jeziku.

Vangen – grad iz slikovnice

Na krajnjem jugozapadu ovog istorijskog područja, samo dvadesetak kilometara od severne obale Bodenskog jezera, nalazi se varoš Vangen. Sa okolinom ne beleži ni tridesetak hiljada duša. U sam gradić silazite sa brda na koje ste se popeli putem iz susednih gradova. Kotlina kroz koju protiče Gornji Argen, otrovnozelena brdska rečica – inače pitoma, ali s proleća zna da podivlja – okružena je pobrežjem koje se na severu uspinje ka alpskom vencu.

Sam centar varoši je opasan ostacima zidina koje se završavaju kapijama sa tornjevima. Kapija Svetog Martina iz prve polovine četrnaestog veka kroz koju je vodio put za Lindau, Ženska kapija u pravcu Ravensburga i naposletku Barutni toranj. Unutar tog gradskog jezgra nepripremljenom posetiocu se može učiniti da se obreo u slikovnici koja u Diznijevom maniru predstavlja svet braće Grim.

Zgrade na svojim pročeljima muralima podsećaju na istorijski značajne periode – predstavljeni su sveci i moćni popovi ili ulazak Napoelona u grad. Mnoge zgrade su obnovljene šezdesetih godina pa nam murali govore više o strasti domaćih restauratora prema istoriji, nego o istoriji samoj.

Ono što nije kitnjasto oslikano jesu periodi kuge i tridesetogodišnjeg katoličko-protestantskog rata. Grad je ostao katolički. Protestanti istog lokalnog narečja su većinsko stanovništvo dvadesetak kilometara zapadno, u Ravensburgu.

Kroz Vangen su prolazile vojske. U lokalnoj memoriji su zabeležene paljevine i pomori. Jednom je pred Šveđanima čitavo stanovništvo pobeglo u Bregenc na Bodenskom jezeru, alemanski deo Austrije.

Deutschland Wangen im Allgäu | Wassermühle

Vodenica i dalje radi

Fasadno zidoslikarstvo, po kojem ćete odmah shvatiti da ste na prialpskom nemačkom jugu, naglašava ionako posvemašnji šarm mesta. Uz to idu i fasade sa ukrštenim gredama koje arhitekte u žargonu nazivaju „nemački mačevalac“.

Sednete li u neku od baštica u centru i uz piće posmatrate svet oko sebe, shvatićete da je čitav gradić u stvari muzej sa zvucima, bojama i mirisima vremena za koje mislimo da je nepovratno prošlo. Jedna vodenica još uvek vrti svoj točak. Iz jedne krčme koja se hvali višestoletnom tradicijom dopire miris prženog luka. U izlogu najbolje gradske pekare mami vas pecivo čije ime na nemačkom znači „Topla duša“. Uzmete li ga i zagrizete, znaćete i zašto. Lokalno pivo je boje mahagonija.

Neki od mesnih restorana će vas razmaziti švapsko-algojskim jelima: Od krupnika, otporne vrste pšenice, pravi se brašno za „vrapčiće“ (Spätzle). Testo se trljajući propušta kroz rende i pada u vrelu vodu u obliku grudvica veličine tetovca. Izgleda da su grudvice testa koje konačnu formu pronađu tek u vreloj vodi, pretke Švaba i Algojaca – Alemane – podsećale na dživdžane. Tako pripremljene grudvice ukuvanog testa zapeku se u rerni sa brdskim sirom. I to bude nezaboravni prilog ili, uz salatu, samostalno jelo.

Šta da kažem o „krofnama od kupusa“? Uzalud je opisivati harmoniju između sitno seckane slaninice, zaprženog kupusa i testa u koje se sve to roluje. Mora da se proba.

Švapska kuhinja generalno i algojska u svom specifičnom rustikalnom obliku sigurno su među najinteresantnijim regionalnim varijantama nemačkih gastronomskih umeća. Ako mene pitate, algojska varjača bolje radi čak i od odlične bavarske.

Usporavanje kao terapija

Osim toga što će vas dobro nahraniti, Vangen će vas usporiti. Prodavačice imaju vremena. Konobari imaju vremena. Ljudi za tezgama na pijaci imaju vremena. Ako ovde provedete više od jednog dana shvatićete da – i vi imate vremena. Ne znam da li je nemački autor Sten Nadolni pre objavljivanja svog bestselera „Otkriće sporosti“ boravio u Vangenu, ali njegov naslov kao da pogađa jezgro algojske duše.

Osim sporosti, za ovu brdsku varijantu švapskog naroda važi još više nego za Švabe iz Štutgarta izreka „kad ništa ne kažeš, dovoljno si hvalio“. Neki tu škrtost na rečima posmatraju kao deo šireg mentalitetskog fenomena nazvanog „stisnutost“.

Na spomeniku, bolje rečeno fontani, koja se nalazi na uskom prolazu između dva glavna trga, vidi se šest nagomilanih ljudskih figura, a ispod obaveštenje na lokalnom dijalektu da su u Algoju i onaj koji je skroz gore i onaj na koga su se svi navalili – jednako stisnuti. Tu izreku je u skulpturu pretvorio Jozef Mihael Nojštifter 1990 godine.

Deutschland Wangen im Allgäu | Spuckbrunnen

Kako je biti stisnut

Ako bezazleni turista zakorači kraj ovog spomenika, jedna od figura će pljucnuti malo vode. To je kao skrivena kamera, samo bez kamere. Ovo zapljuckivanje prolaznika odaje lokalni smisao za humor koji je, kao i u svim brđanskim kulturama, ponekad surov, ponekad podmukao. I ne odveć profinjen. Zluradi smeh onih koji su ostali suvi spada u performativnu intenciju ove plastike.

Više mi se sviđa vickasti spomenik sa svecem i pastirom Antonijem Velikim, krmačom i prasićima. Valjda zato što je moj sin, kad je bio mali, jahao bronzano prase. Trg se – logično – zove Krmačino trgovište, jer su na tom mestu stotinama godina trgovali svinjama. Onaj ko se uprljao igrajući se sa prasićima može skoknuti do sledeće neobične fontane uz gradske zidine – ženska figura nad čabrom pere glavu muškoj. Tu je nekada bilo gradsko kupatilo.

Algojski Jin i Jang

Na prilazu biblioteci koja je smeštena u nekadašnju gradski ambar bronzani čovek je naslonjen na stub od knjiga. „Tragač za istinom“. Pod lakat su mu naslagani naslovi od Sokrata do Humbolta, od Homera do Dantea i Getea, te jevrejski, hrišćanski i muslimanski sveti spisi. „Tragač“ trenutno pokušava da reši zagonetku „Magičnog kvadrata“ iz Pompeja. Izgleda da će to potrajati.

Do mojih istina u Vangenu sam došao iskustveno-čulnim putem. 

U gradu sam živeo dve godine. Kada ponovo koračam ovim ulicama, ne mogu da gledam samo to što mi daje prelep dan – a ovde zna dobro da zapada kiša  –  već se i sećam. Na glavnom trgu je simfonijski orkestar pod letnjim zvezdama izvodio jedno od mojih omiljenih dela „Karminu buranu“.  Bio sam deo te veličanstvene večeri.

Deutschland Wangen im Allgäu | Antonius Brunnen

Svetac Antonije veliki okružen krmačom i prasićima

Postojala su jutra kad bih preko ruba šoljice kafe posmatrao Alberta. On je bio mesna luda koja je do paroksizma otelovljavala princip stisnutosti. Išao je unaokolo i skupljao papiriće i opuške sa ulice, psujući naglas neuredni svet. Ako bi se potom pojavio Alfons, koji je izgledao kao bradati Alibaba koji je upravo istrčao iz pećine, predstava bi mogla da počne.

Čupav i krupan, Alfons  se grohotom smejao, bacajući zgužvane limenke piva unaokolo. Svađa ludog anarhiste Alfonsa i stisnutog ludaka Alberta bila bi glasna i – sudeći po reakcijama građanstva u baštama – izuzetno zabavna.

Obe figure su u meni ostale kao dve karikaturalne strane algojskog, a donekle i nemačkog mentalitetskog koda: Anarhizam protiv krutog reda, individualni nemar protiv kolektivne discipline, Niče protiv Hegela, Dionizije protiv Apolona. Šta je jače, istinitije?  Oboje. Iza čuvene nemačke pedantnosti krije se divovska kulturološka borba sa Alfonsom. Strah od njega u sebi.

Zgrčeni identitet

U Vangenu sam iskusio da je lokalni identitet vrsta grča koji se pojačava u dodiru sa stranim. Pa kako su onda svi ti ljudi ljubazni prema turistima? To su naučili u dugoj školi siromaštva. Nasmeši se onome ko ti donosi pare. Stranac nije onaj koji dođe i ode, već onaj koji dođe i ostane, rekao je jedan pametni sociolog.

Kada su u pekari ili mesari shvatili da nisam u prolazu, naglo se smanjila spremnost inače prostodušnih i vedrih ljudi da progovore književnim nemačkim, ili nečim što bi barem ličilo na nemački. Na kraju su govorili na čistom arhaičnom jeziku, a ja sam klimao glavom. Čak su i jednoj Bavarki koja je u grad došla kada i ja prijateljski, posle nekoliko pića, dobronamerno rekli: „Ako ti deda nije sahranjen na obližnjem groblju, onda nećeš nikad biti naša!“

Deutschland Wangen im Allgäu | Altstadt mit Frauentor

Teško je postati "domaći" u Vangenu

O svemu ovome razmišljam prepoznajući mesta, ulice, sokake. Iz jedne radnje se izvija miris najboljeg planinskog sira na svetu. Šteta što se nisam vratio u pijačni dan da samo za mene na trgu bukne vatromet obilja sa plodnog pobrđa. Seljaci koji u gruboj radnoj odeći siđu u kotlinu da pazare kao da su deo nečije kostimografske predstave. Sve varoši koje su okružene brdskim selima blagoslovene su dobrom hranom.

Ovde su seljaci uz pomoć države na vreme shvatili da je proizvodnja biološki kontrolisane hrane – budućnost. Nezamislivo dobar ukus njihovih namirnica počiva na jednostavnom činu vraćanja predindustrijskom načinu proizvodnje uz primenu svih modernih saznanja.

Setio sam se da sam, kada sam krajem devedesetih napuštao Vangen, preko agencije naručio nekoliko radnika da mi pomognu pri iznošenju teških komada nameštaja iz stana u kamion.

Na vratima su mi se pojavila četiri kosovska Albanca. Najmanji je progovorio bez ustezanja na srpskom: „Ima da gazdi kažemo da nisi hteo iz političkih razloga. Znaš, ono, bijemo se dole. Dolazimo za sat vremena, ne plaćaš agenciji već nama. I biće jeftinije“.

Ali tu počinje priča o nama, a prestaje ona o Vangenu.

Pogledajte video 05:01

Katastrofa u alpskoj idili

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video