Zabraniti NPD ili ne, pitanje je sad

U Nemačkoj je nedavno otkriveno i još uvek ne potpuno razjašnjeno delovanje neonacističke terorističke grupe koja je tokom proteklih 13 godina ubila najmanje 10 stranaca. Iako u saveznom parlamentu ne postoji stranka koja zagovara desnoekstremne stavove, u pokrajinskim parlamentima dve od 16 nemačkih pokrajina, Meklenburga Prednje Pomeranije i Saksonije sedi pet odnosno osam poslanika desničarske stranke NPD (Nacionaldemokratska stranka Nemačke).

Prema najnovijim saznanjima nemačkih službi bezbednosti, stranka NPD je sa desnoekstremnim teroristima održavala tešnje veze nego što se to ranije pretpostavljalo. Tako je jedan bivši funkcioner NPD nedavno priznao da je snabdevao oružjem neonacističku terorističku ćeliju iz Cvikaua, odnosno da je bar jednim pištoljem koji im je obezbedio ubijeno devet žrtava te grupe.

NPD se inače odlučno distancira od desnoektremnih terorista, ali je i pored toga, posle razbijanja neonacističke grupe koja je delovala duže od jedne decenije, sve više zahteva da se ta stranka zabrani. Ali, tu ima i jedna kvaka: u redovima NPD odavno delaju stalni informanti, ili konfidenti, koji sarađuju sa nemačkom policijom ili tajnom službom. Da bi jedna stranka bila zabranjena, potrebno je dokazati da ona dela protivustavno, a u te dokaze se ubrajaju i iskazi pomenutih informanata. No, ti ljudi ne mogu biti izvor informacija relevantnih za zabranu stranke, jer je njihova delatnost „ostavila traga u stranci ili merodavno uticala na ponašanje njenih pripadnika“ - upravo tako je to formulisao Ustavni sud Nemačke kada je 2003. godine obustavio proceduru zabrane NPD.

Nepoznat broj informanata

Pošto je u redovima NPD do danas ostao aktivan nepoznat broj stalnih informanata, među političarima koji su za njenu zabranu vlada bojazan da bi mogla da se desi repriza 2003. godine, a to bi, kako mnogi tvrde, bila velika blamaža. Neki, poput nemačkog ministra unutrašnjih poslova Hans-Petera Fridriha, nadaju se da će NPD da se raspadne sama od sebe: “Ima dobrih znakova”, kaže Fridrih, “da je ta stranka izgubila atraktivnost za sledbenike. Nije lako reći da li su joj dani odbrojani, ali postoje prve naznake raspada, što daje povoda nadama.” I Fridrih je svestan da “što više policijskih informanata ima u redovima NPD, tim je manja težina dokaza koje treba podneti sudu…“

Inače, informanti o kojima je reč su u Nemačkoj, prema Smernicama za krivični postupak i postupak novčanog kažnjavanja, “osobe koje su, iako ne pripadaju organima krivičnog gonjenja, spremne da tim organima pri rasvetljavanju krivičnih dela dugoročno pružaju poverljivu podršku, i čiji se identitet načelno čuva u tajnosti.” Takvi konfidenti delaju pre svega u političkim ekstremističkim organizacijama, ili u kriminalnom miljeu, na primer, među trgovcima drogom ili seksualnim uslugama. Oni najčešće i sami potiču iz takvih miljea, a motivacija za saradnju sa vlastima im je raznolika: nekima se obećava da neće biti krivično gonjeni, neki to čine iz osvete, a mnogi iz pukog finansijskog interesa – jer se njihov rad plaća.

Probleme stvara činjenica da stalni informanti, iako rade za vlast, ipak učestvuju u krivičnim delima, ili podstiču druge na nedela. Osim toga, među desnim ekstremistima se često znalo ko sarađuje sa policijom – tako da su se neonacisti često dičili da su upravo oni ti koji preko konfidenata manipulišu tajnim službama i policijom, a ne obrnuto. Zbog toga, na primer, Nemačka služba za zaštitu ustavnog poretka (tj. služba državne bezbednosti) naglašava da sa svojim informantima ne gaji odnos poverenja. Jedan od najpoznatijih konfidenata u novijoj nemačkoj istoriji jeste Klaus Štajnmec, koji je 80-tih godina imao kontakt sa vođstvom terorističke Frakcije crvene armije (RAF), i koji je radio za tajnu službu Rajnland-Pfalca. Danas je sasvim sigurno da je on igrao dvostruku igru. Tako je, na primer, utvrđeno da je on najmanje četiri nedelje unapred bio informisan o bombaškom napadu RAF na zatvor u hesenskom gradu Vajterštatu u martu 1993. godine – ali nije moglo da se dokaže da je učestvovao u tom napadu.

Autor: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon