Zaboravljene izbeglice u Bosni

Mirna oblast sa belo okrečenim kućama, malim baštama i vešom prostrtim ispod prozora: naselje Drafnići na severoistoku Bosne, deluje idilično. Ipak, taj utisak vara. Tamo mahom žive stare žene koje na to mesto nisu došle svojom voljom. Reč je o izbeglicama čiji su sinovi i muževi ubijeni u ratu.

Svi sinovi poginuli

Ajša Hukić ima 73 godine i uvek je u pokretu. Navikla je da sve sama radi jer je njen muž rano umro. Pre rata živela je u selu Sase blizu Srebrenice, kao samohrana majka sa pet sinova i jednom ćerkom. Kada je 1992. godine armija bosanskih Srba pod vođstvom generala Ratka Mladića pokušala da osvoji istok Bosne i protera tamošnje muslimansko stanovništvo, selo se iznenada našlo na liniji fronta. Ajša je smeštena u jedan logor a njena deca su pobegla u Srebrenicu. „Mesec dana nisam imala vodu ni za piće ni za pranje. Kada sam došla, tukli su me. Teško je bilo sve to izdržati.“

Kada se posle vratila kući, nije našla nikoga. Svih pet sinova su u roku od dva meseca poginuli u borbama oko Srebrenice. „Ne postoji dan ni noć da ne plačem za mojim sinovima. Kada sam odlazila bili su živi, kada sam se vratila svi su otišli….Bili su tako dobri, moji sinovi… i svi su otišli.“

Najviša kazna za Mladića

U julu 1995. godine Mladićevi vojnici su osvojili Srebrenicu i ubili 8.000 muslimana. Ajša je morala da napusti grad. Zajedno sa ćerkom Hajrom i unukom Fuadom dospela je u izbeglički kamp. 17 godina kasnije dve žene i dalje žive na istom mestu. Hajrin sin je odrastao i radi u lokalnoj pekari. Hajra i dalje ne može da se otarasi prošlosti. "Nikada neću zaboraviti moju braću, nikada neću zaboraviti šta se dogodilo. Uzeli su mi moje detinjstvo. Nikada ništa nisam uradila.“

Ona ne može da oprosti generalu Ratku Mladiću. "Haški tribunal ne treba da mu dozvoli da ima advokata, on treba da dobije najvišu kaznu. I to treba da bude javno, da svi znaju, da se to završi.“

Život bez perspektive

Ljudi u izbegličkom kampu žive od humanitarne pomoći, selo nema asfaltirane ulice niti tekuću vodu. Ipak, dve žene ne razmišljaju o povratku u Srebrenicu: "Ne postoji ništa gde bi mogli da se vratimo. Nisam više tako glupa da ponovo idem tamo gde su Srbi. Radije ću da skočim u reku,“ kaže Ajša a njena ćerka potvrđuje njene reči.

Ipak ni u izbegličkom kampu nema posle niti perspektive. U zemlji u kojoj je zvanična stopa nezaposlenosti 43 odsto, ljudi imaju dovoljno svojih briga. Sudbina ratnih izbeglica nikoga ne interesuje.

Autor: Zoran Arbutina

Odg. urednica: Ivana Ivanović