Za „izdaju u ratu“ streljanje, vešanje…
27. avgust 2009.
Sada bi ovi vojnici napokon trebali biti rehabilitovani, pravna nemačka država se pobrinula za pravdu. Makar i zakasnelu. Izrečeno je na hiljade presuda zbog „ratne izdaje“, ali istoričari su dokumentovali samo sedamdeset slučajeva.
Nacističke vojne sudije bi na smrtnu kaznu osuđivali vojnike koji su pokušali da spasu Jevreje, delili pacifističke letke, pomagali sovjetskim ili drugim ratnim zarobljenicima, u privatnim dnevnicima kritikovali vlasti, a bilo je dovoljno samo da ne prijave da znaju za takve kritike. Zakon je bio dovoljno rastegljiv da su na osnovu njega mogli biti osuđeni i civili. Nakon kratkog suđenja sledila je, po pravilu, smrtna kazna – streljanje ili vešanje.
Ništa manje vredni od hrabrosti!
Sedamdeset godina nakon nemačkog napada na Poljsku i početka Drugog svetskog rata mora se ozvaničiti da postupci tih najčešće običnih vojnika služe na čast Nemačkoj. Oni nisu ništa manje vredni od hrabrosti, u međuvremenu davno rehabilitovanih, dezertera, onih koji su odbijali vojnu službu ili pripadnika vojnog otpora. Nacistički režim je pod oružjem imao 18 miliona vojnika i kada se pogledaju brojevi vidi se da je bilo izuzetno malo onih koji su, znajući da će platiti visoku cenu za to, imali građansku hrabrost da se suprotstave Hitlerovoj ratnoj mašineriji. Za "ratnu izdaju" osuđeno je oko 30.000 ljudi.
„Ratna izdaja“ je pojam nespojiv sa osnovama pravne države, najzad je konstatovao Bundestag ove godine. Sa tim nije povezana isplata bilo kakvog obeštećenja – rehabilitacija navodnih krivaca, iziskuje jedino mali političko-moralni napor. Krajnje je vreme da se taj napor i učini. Porodice tih vojnika u tom slučaju znali bi da njihovi dedovi, očevi, braća, ujaci nisu počinili nikakav zločin, nego su bili žrtve varvarstva. Pravna država ispunila bi svoju obavezu i pobrinula se o pravdi. Makar zakasneloj.
autori: K. Rabic, N. Briski
odg. urednik: N. Jakovljević