Zašto je islamista sa bombom pušten u avion?

List Berliner cajtung povodom neuspelog atentata na letu Amsterdam – Detroit piše:

„Mladi čovek iz dobre porodice kao atentator, fanatizovan od strane islamskih fundamentalista, opremljen terorističkom tehnikom iz kuće Al Kaide napravljenom u Jemenu – svi ti poznati elementi složili su se u novu sliku. Ako su tačna najnovija saznanja, Jemen je zamenio Avganistan i Pakistan kao koordinacioni i obrazovni centar Al Kaide. Atentator je Nigerijac, bio je student u Londonu i Dubaiju pre nego što se u Jemenu opredelio za džihad. U Bušovom ratu protiv terorizma ignorisan je izvor iz koga stalno stižu novi božji ratnici – mržnja protiv američkog načina života. Obama nudi dijalog i zalaže se za razumevanje kako bi taj izvor presušio. Ali, verovanje u brzo dejstvo reči velika je iluzija“.

O istoj temi list Švebiše cajtung piše:

„Otac dvadesettrogodišnjeg Nigerijca upozorio je da je mladom fanatiku već bio zabranjen ulazak u Veliku Britaniju. Uprkos najmodernijim metodama potrage američkim vlastima je to upozorenje promaklo. Možda je razlog i to što je na njihovim listama potencijalno sumnjivih već više od pola miliona imena. Dakle, stvar nije u tome da se gleda u širinu, nego da se gleda preciznije. Kontrola na aerodormima je gotovo poslednja mogućnost da se zaustave teroristi. Službe bezbednosti u svetu moraju zbog toga ranije, aktivnije i češće da razmenjuju podatke kojima raspolažu“.

Neslobodom se borimo za slobodu

U komentaru lista Noje prese se kaže:

„Teroristima je pošlo za rukom ponovo da Zapad učine nesigurnim – za to nisu bili potrebni mrtvi. Ponovo su doveli do apsurda slobodu za koju se bori naše društvo na taj način što su nas primorali da se odreknemo velikog dela te slobode. Kako bi radikalno povećale bezbednost, kompanije će verovatno ubuduće zahtevati od putnika da sat pre sletanja više ne ustaju sa svojih mesta. I to će biti najmanje zlo. Prava nesreća je u tome što nam je potrebna ta nesloboda kako bismo se osećali sigurnim“.

List Rajn-cajtung o pokušaju napada piše:

„Ni najbolji sistemi kontrole ne mogu sprečiti da se stalno pojavljuju nove rupe u sistemu bezbednosti. Najveća greška bila bi na osnovu toga fatalistički zaključiti da se ništa ne može učiniti. I tu ponovo stižemo do zastrašujućeg incidenta u Detroitu i pitanja na koja istražni organi moraju odgovoriti: kako je Nigerijac uspeo da prošvercuje eksploziv u avion? I zašto je ignorisano upozorenje njegovog oca da je njegov sin sve veći radikal?“

Na sledećoj strani:

Politička kultura Balkana – nepromenjena još od turskog jarma!

Politička kultura Balkana – nepromenjena još od turskog jarma!

O savetovanju o političkoj kulturi na Balkanu, koje su u Bonu organizovali Društvo za jugoistočnu Evropu i Dojče vele, minhenski list Zidojče cajtung piše:

„Politička kultura – postoji li uopšte nešto tako u zemljama kao što su Bugarska, Rumunija, Srbija, Albanija ili Grčka, državama o kojima se u ostatku Evrope uglavnom govori u vezi sa korupcionaškim skandalima? I ako postoji, po čemu se razlikuje od ponašanja elita drugde?

Istoričar iz Lajpciga Volfgang Hepken smatra da ne postoji nikakva specijalna balkanska kultura. Pojava, koje se zapažaju u političkom biotopu jugoistočne Evrope, ima i u Italiji, Španiji, Portugaliji ili Venecueli. Reč je o široko rasprostranjenom populizmu, nepotizmu i klijentelizmu kojima društvo može biti mnogo više prožeto nego korupcijom, kaže švajcarski antropolog Kristijan Đordano. U svakom slučaju reč je o kombinaciji personalizovanih socijalnih odnosa i nepoverenja u politički sistem. Zato se boljitak očekuje od samoproklamovanog čoveka proviđenja, bio to Silvio Berluskoni ili Hugo Čavez.

Profesor Hepken je ukazao da je splet društvenih odnosa duboko ukorenjen u prošlosti, da potiče još iz vremena „turskog jarma“. Vekovima je staro neprijateljstvo seljaka prema državi, a ni do danas nije prevaziđeno neprijateljstvo između pojedinih političara i stranaka. Prema Hepkenu, tradicija te vrste nije nikakav „političko-kulturni anahronizam“, nego deo prošlosti koji je prenesen u modernu.

Ostaci komunizma

Personalizovani odnosi i neformalne mreže preživeli su različite režime i ostali su netaknuti i u vreme komunizma. Čak i postkomunističke elite koriste se tradicionalnim modelom regrutovanja – u Rumuniji je reč o staleškoj kamarili, u Bugarskoj su važne porodične strukture, u Albaniji sveprisutni klanovi, u Grčkoj reč je o zemljacima i patronima.

Ostala je i rezervisanost prema državi koju većina građana zemalja jugoistočne Evrope ne smatra svojom, nego plenom stranaka i političara. Za profesora Plamena Georgijeva iz Sofije to je izraz „instinktivne demokratije“. „Ljudi imaju osećaj za pravdu“, kaže profesor i zaključuje: “U većini balkanskih zemalja postoji kvazidemokratija“.

Političari nezainteresovani za reforme

Tokom dve decenije od preloma nisu uspostavljene građanske institucije koje bi stvorile uslove za zrelu demokratiju, jer – kako kaže Georgijev, „politička kultura ne menja se preko noći“. Nedostaje srednji sloj, „građanska elita odgovornosti“, a umesto nje postoji „neopaternalistički, klijentelski etatizam“, kako je to formulisao nemački sociolog Anton Štrebling.

Mnogo se očekivalo od civilnog društva, angažovanja inicijativa i nevladinih organizacija koje su počele intenzivno da deluju posle 1989. godine. Danas, analitičari sa zabrinutošću konstatuju da nežna biljka nije naročito ojačala.

„Civilno društvo imalo je presudnu ulogu prilikom preloma pre 20 godina“, kaže Smaranda Enahe iz Rumunske lige za Evropu. Međutim, kada su Rumunija i Bugarska 2007. godine primljene u EU te grupe izgubile su važno sredstvo pritiska. Kada je cilj ostvaren većina političara više nije bila preterano zainteresovana za reforme“ kaže se u izveštaju lista „Zidojče cajtung“ o savetovanju o političkoj kulturi na Balkanu.

priredio: Nenad Briski

odg. urednik: Nemanja Rujević