Zašto je Hans bolji đak od Emrea?

Učenici prva četiri razreda (toliko u Nemačkoj traje osnovno obrazovanje) testirani su u čitanju, razumevanju jezika i matematici – u sve tri rubrike su đaci iz Bavarske najbolji, a slede osnovci iz istočnih pokrajina (nekadašnjeg DDR-a). Fenjer drže pokrajine-gradovi Berlin, Hamburg i Bremen. Zabrinjavajuće je što školarci iz tih gradova po znanju zaostaju za vršnjacima iz Bavarske za celu jednu školsku godinu! Drugi poražavajući rezultat studije bio je manje-više očekivan jer sve slične studije pokazuju isto – deca migranata, siromašnih i neobrazovanih roditelja pokazuju rezultate daleko slabije od proseka. Deca čija su oba roditelja iz inostranstva zaostaju u proseku celu godinu za vršnjacima kojima je bar jedan roditelj Nemac. Ova studija je posebno važna jer se vodila standardima koje su postavili ministri iz 16 saveznih zemalja. Prvi put je, dakle, bio poznat cilj – šta na kraju koje školske godine učenici treba da znaju.

„Studija dokumentuje dugogodišnje omaške obrazovne politike u Bremenu, Hamburgu i Berlinu. Ovde više ne sme biti strpljenja“, oštro komentarišu u minhenskom Zidojče cajtungu. Novinar nema razumevanja za izgovor iz ovih gradova da su rezultati loši jer u gradovima živi više „problematičnih“ porodica nego na selu. „Ovo je poraz politike koja je navodno stvarala jednake šanse za siromašne i migrante. Nigde sposobnost čitanja ne zavisi toliko od porekla kao u Bremenu i nigde deca iz socijalno ugroženih porodica ne razumeju slabo nemački kao u Berlinu. Još je strašnije što je ovo utvrđeno kod četvrtaka jer nakon četvrtog razreda se donosi odluka da li će dete moći da pohađa gimnaziju. U osnovnoj školi bi trebalo da se uče osnovi. Međutim, u Berlinu, Bremenu i Hamburgu se upropašćavaju životne šanse.“

Frankfurter algemajne cajtung nudi još statistike koja mahom dalje potvrđuje stereotipe – devojčice na kraju četvrtog razreda za oko pola školske godine bolje čitaju i pišu od dečaka, dok su ovi isto toliko bolji u matematici. Frankfurtski list iznosi i podatke o nastavnicima: „Čak 90 odsto nastavnika u osnovnim školama jesu žene, u mnogim pokrajinama je prosek starosti učitelja preko 50 godina. Udeo mladih ispod 30 godina svuda je veoma nizak.“ Upravo tu uzroke očajnih rezultata u svom gradu vidi novinar berlinskog Morgenposta kada komentariše situaciju u školama, ali i vrtićima: „Prevelike grupe i razredi, premalo osoblja koje može ciljano da nadoknadi nedostatke kod znanja nemačkog, previše starih i rezigniranih učiteljica i učitelja...“ U Noje rur cajtungu iznose još jedan ilustrativan odatak o nastavnicima: „Iznenađuje da u Hamburgu svaki drugi nastavnik matematike nije studirao matematiku! Trebalo bi da bude izuzetak, a ne pravilo da neko predaje van svog faha...“

Jurnjava za najvišim ocenama

Nakon brda statistike, komentatorka Vestdojče cajtunga primećuje: „Moć uporednih studija je slaba jer se one ograničavaju na kvantifikovanje rezultata i pravljenje rang-lista pokrajina. O uzrocima uspeha i neuspeha nema ni reči. A od uzroka sve zavisi, iz njih se uči.“ Ipak, u Vestdojče algemajne cajtungu su bili inventivniji i sami pokušali da objasne zašto deca iz dobrostojećih i „nemačkih“ porodica bolje prolaze u školi: „Eseji. Rečnici. Pretrage po internetu. Jednačine. Gramatika i lektira. Poduža je lista obaveza koje učenici svakodnevno imaju nakon dugog boravka u školi. Mnogi moraju zaista da se napnu kako bi postigli sve. I većina roditelja uzima stvar ozbiljno – prave prezentacije u Power pointu, ili stroge planove učenja za vikend. Ima čak i večernjih škola koje nude časove latinskog za roditelje! Zapravo su porodice prihvatile da se zajednički probijaju kroz školovanje deteta. To je naporno, ali je postalo – uobičajeno. Zastrašujuće je zapravo poimanje dece – ona su već shvatila koliko je važno da budeš najbolji kako bi opstao na površini. Čak i kada bi se sada ukinuli domaći zadaci – mnoga deca i njihovi roditelji ne bi okončali jurnjavu za perfektnim ocenama.“

Više novca, odgovornosti roditelja ...

Kakve pouke izvući iz studije, zapitali su se brojni komentatori. U Merkiše odercajtugnu su sigurni: „Stvarno poboljšanje učenja može se postići samo uz više novca.“ U Noje osnabriker cajtungu tvrde upravo suprotno: „Nije dovoljno upumpati više novca u škole ili sve svaliti na učitelje. I roditelji su odgovorni – ako bi samo mnogo i redovno čitali svojoj deci, enormno bi pobošljali njihovu polaznu poziciju.“ U Berliner cajtungu misle da teškoće koje migrantska deca imaju sa nemačkim treba rešavati još u predškolskom uzrastu – „u osnovnoj školi je već kasno.“ U Vestfalen blatu tvrde: „Uvođenje celodnevne škole je dobar korak. Biće potrebno vremena kako bi se videli efekti.“ Rajniše post upozorava da se ne smeju spuštati kriterijumi kako bi rezultati testova i ocene veštački bili poboljšani: „I u osnovnoj školi se mora ohrabrivati na što bolji rezultat. To će se na kraju isplatiti učenicima, roditeljima i učiteljima.“

Za razliku od većine kolega, komentator Švebiše cajtunga kaže da podaci pokazuju određene slabosti, ali da „nisu alarmantni“. „Nakon pojedinih istraživanja poslednjih godina (recimo Pisa test) mogao se steći utisak da je Nemačka prema obrazovanju negde na nivou Papue Nove Gvineje. I Kurta i Murta, i pravi i samozvani stručnjaci našli se se da brinu brige, traže uzroke i proglašavaju krivce. Da je sve to preterivanje lako je utvrditi kada se pogleda nepomućena privredna snaga zemlje, znanje mladih inženjera ili privlačnost nemačkih univerziteta za studente iz inostranstva.“

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednica: Ivana Ivanović