Venecija plus

Od našeg kraja pa do granice vodi jedna traka, podeljena punom i isprekidanom crtom, ne četri. Na putu „Bratstva i jedinstva“ mnogi su položili živote i pre rata. Srećom ne mi.

Kad stigoh u grad u kojem je ordiniro Kazanova duboko ga udahnuh. Do pupka. Volio sam grad po kojem se plovi, a ne vozi i koji miriše na vaginu. Patio sam od Kazanovinog kompleksa. I za mnom su djevojke uzdisale, a bio je i jedan pokušaj samoubistva. Istina lažni.

Odmah smo se ukrcali na gondolu. Klizio sam po zamršenim kanalima u društvu prijatelja, nikakve žene sa suncobranom. Kad je došlo vrijeme plaćanja, Uške je gondolijera gurno u vodu.

Zato smo se isti dan prebacili do nipočemu upamtljivog grada nadomak Venecije – Mestra. Parkirali pred minijaturnim hotelom čije je prizemlje zauzimao debeli recepcioner. Stavili na pult, ujedno i šank, naše pasoše u boji usirene krvi. Recepcioner uzdahnu. Uh. Jugoslovene, posebno one najbrojnije, temeljne, vezivne, susedne države nisu ljubile. Zna se i što.

Čim se spustio ozbiljan mrak, ja i Uške pođosmo u lov na Talijanke. Sisate, s nogama na O. Do tad nisam nikad bio s Talijankom, samo s jednom polutalijankom, ćerkom srpskog nacionaliste nastanjenog u Zadru. Taj dosta poznat čovjek akronima S.B. imao je preko sedam kćeri i po njima lepio imena kao etikete. Na kraju je ubo i sina, al uz sina i problem. Šizofreniju.

Nađosmo naše Talijanke u jednom prolazu kako puše i čekaju nas. Kvanto kosta, dreknu Uške kao da doziva konobara iz kuhinje! Uuu puno sestro. Pa nismo ti mi političari nego lopovi. A kako se ono kaže pušenje. Fumare. A kvanto pušare, ovaj fumare Fumare plus! Fumare plus! Meni nezgodno. Prosto mi žao samog sebe. Nisam navikao za ljubav da plaćam. Šta bi reko Kazanova da zna?

Zapalim cigaru, izduvam i pikavac bacim u vis. Ovako. Pikavac napravi parabolu u zraku i upadne u čizmicu žene s kojom Uške pregovara. Sirano čizme, gore široke, a dole tesne i teške za skidanje. Žena počne da skače i pleše na neku svoju muziku, a Uške da se čudi. Pa koji joj je, dao bi joj koliko traži šta tu pizdi aaa!? I ništa.

Na putu za hotel ustopiraju nas dve kršne Talijanke u bundama i na visokim petama. Kvanto kosta dere se Uške ka krstaricama noći. Kvanto bre?! Ništa brate. Jedina moneta je osmeh i dobra volja koje imamo na pretek.

A u hotelu debeli recepcioner ne da da se prođe, njente! Nudimo pare ništa. Još para. Opet ništa. Još, još i još para. I ništa. Pa nije valjada naša lova gubava pitamo se. Možda malo jeste.

Pakosni katolik nas stomakom izgura u hladnu noć pa se prebacimo do neke šume. Zabijem kljun kola među prvo drveće. Uške se otpozadi uveliko ljubi, grli, hlopće, hlapće, pušta iz sebe razne onomatopeje. Samo što ne prdi od sreće. Sve mu besplatno. Onda skoči i pokaže nam svima. Zbog velikog uda zvali smo ga mačkova glava.

Ja se sekiram. Sranje. Kako da posle takvog mačka vadim svoje mače. Zapalim svoj malboro i počnem da brinem. Radi reda uzmem onu svoju Talijanku za ruku da je promesim po svojoj kad ono šta!? Ruka veća od moje! Zglob ko, ma ko kod majstora. Pustiću kolegu još malo da se nafata. Nije red da prekidam pušenje. Znate čega.

Posle pet minuta kažem Ušatom na štokavskom: „Brate ovo su ti za informaciju muškarci. Kapiraš?“

Uške vakumiro u poljubcu. Krene rukom polako pod suknju kad ono šta – oklagija?! I to i po.

Skače, koprca se, otresa se, pakuje mačka, ali mačak neće nazad u gaće. Njemu nije bitan pol, samo vrsta. Frrr, fr. Oće da se umoči pa da mu je fino i toplo.

Čitav auto se malo posle ljulja, al od smjeha. Pušimo i pevamo u četri duboka glasa na muziku s kasetofona. I čivas za potkupljivanje carinika kruži od osta do usta, već druga flaša. Uške preklinje: „Ajde pipni i ti, ajde, majke ti, slobode ti, životata ti, ajde! Opipaj mu karu!“. „Neću“, kažem. „Kako onda o tome da pričam, aaa!?“

Kad se vratih s puta rekoh mami da sam umalo posto gay.

I da je neko, nije važno ko, već to.

He, he.