Uzaludno spasavanje sistema?

Uprkos milijardama evra koje su od prošle jeseni države izdvojile na ime pomoći bankama preduzeća sve teže dobijaju kredite. Firme ili uopšte ne dobijaju novac ili ga dobijaju uz zelenaške kamate“, piše list pozivajući se na uvid u poverljive dokumente EU i dodaje da komesar za privredu Hoakin Almunia smatra da bi vlade morale izvršiti veći pritisak na banke kako bi one pomoć koju su dobile od države prosledile dalje privredi.

U drugom komentaru, Fajnenšel tajms dojčland bavi se naporima koje preduzima nova američka vlada na čelu sa predsednikom Barakom Obamon kako bi sredila finansijske neprilike.

„Nisu svi problemi kojima se nova administracija bavi podjednako hitni. Ekonomska situacija u SAD trenutno je i dalje tako loša da je preduzimanje hitnih mera vrlina. Međutim, kada su u pitanju dugoročne reforme, ishitreni potezi mogli bi čak biti štetni. Tako je namera vlade da ubuduće strože kontroliše ’hedž’ fondove i poslovanje posrednika za prodaju nekretnina, te rad agencija za procenu boniteta po sebi ispravna. Ali takvi problemi ne mogu se rešiti preko noći, kao što je nemoguće u kratkom roku razumno reorganizovati podelu nadležnosti između centralne banke, nadzornog odbora berze i drugih kontolnih tela“, piše Fajnenšel tajms dojčland.

Berlin propustio šansu

List Handelsblat iz Diseldorfa komentariše nemačke reakcije na odluku predsednika Obame da zatvori logor u bazi Gvantanamo.

„Prva odluka novog predsednika bila je da zatvori ovaj logor što je i kancelarka tražila - i kako reaguje nemačka vlada? Čuli smo da izjavu o eventualnom prijemu deportovanih zatočenika nije smeo da daje ministar spoljnih poslova, nego je nadležan samo ministar unutrašnjih poslova. A morala bi da se izjasne i ministarstva unutrašnjih poslova pojedinih saveznih zemalja. Pošto je reč i o pravnom pitanju možda bi trebalo uključiti i savezno ministarstvo pravosuđa koje bi se konsultovalo sa ministarstvima u 16 saveznih zemalja. Moguća je i široka rasprava o tome ko će snositi troškove i da li će oslobođeni zatočenici koji eventualno dođu u Nemačku smeti slobodno da se kreću.

Ostaje činjenica da je savezna vlada propustila dobru priliku da počne političku saradnju sa novim predsednikom i da mu poželi dobrodošlicu simboličnom ponudom (da prihvati deo oslobođenih zatočenika), piše Handelsblat.

Migranti samo menjaju maršrutu

Berlinski Tagescajtung komentariše situaciju u prepunom prihvatnom logoru na italijanskom ostrvu Lampeduza:

„Moguće je da će (italijanskim vlastima) uspeti da zatvore ulaz (u EU) preko Lampeduze, ali to neće biti pravi uspeh. Gdegod da su proteklih godina evropske vlade otežale ulazak ilegalnih useljenika postigle su samo jedno: reka useljenika promenila je tok. Razlog što je porastao broj onih koji pokušavaju da dođu preko Lampeduze jeste taj što je Španija otežala pristup Kanarskim ostrvima. Isto će se desiti u slučaju da bude zatvoren pristup Lampeduzi - već se povećava broj izbeglica koje stižu na Sardiniju.

Politika evropskog zatvaranja ima pogubne posledice po izbeglice: put koji moraju da pređu postaje sve duži i opasniji i raste broj onih koji umiru od žeđi, iscrpljenosti ili se utope u moru“.

Paralelni život Turaka u Nemačkoj

Berlinski Velt piše o najnovijem istraživanju o integraciji stranaca u Nemačkoj:

U ovom istraživanju prvi put je sistematski upoređena uspešnost integracije useljenika iz pojedinih zemalja. U Nemačkoj živi oko 15 miliona stranaca, to je oko 20 odsto stanovnika. Kako je natalitet useljenika znatno viši, povećava se i njihov udeo u ukupnom stanovništvu.

Rasprava oko integracije zaoštrava se obično kada se postavi pitanje izgradnje džamija, kriminala stranaca i zabrane nošenja marame. Međutim, to su samo pokazatelji većeg problema. Naime, dobar deo stranaca ne želi da se integriše u društvo.

To je posebno slučaj kada je reč o useljenicima sa područja bivše Jugoslavije, iz Afrike i iz Turske. Useljenika iz Turske je tri miliona i posle doseljenika nemačkog porekla sa područja bivšeg Sovjetskog Saveza najveća su grupa stranaca u zemlji.

Iako najveći deo useljenika iz Turske dugo živi u Nemačkoj, gotovo polovina je i rođena ovde, gotovo da ne pokazuju spremnost za integraciju. Nepuna trećina je do sada uzela nemačko državljanstvo. Nekada su stigli kao gastarbajteri bez ikakve završene škole i bez kvalifikacija, a ni nove generacije ne pokazuju težnju da se obrazuju. Trideset procenata useljenika iz Turske nema završenu školu. Samo 14 odsto ima maturu, što je znatno manje nego u slučaju drugih grupa useljenika. U skladu sa tim imaju problema i kod zapošljavanja – mnogo je nezaposlenih, među ženama izuzetno je visok procent domaćica, mnogi su upućeni na socijalnu pomoć.

Kako Turci žive u određenim delovima gradova lakše im je da se izoluju od ostatka društva. To otežava ženama koje dolaze u Nemačku učenje jezika, a time se otežava i integracija dece. Među ljudima turskog porekla koji su rođeni u Nemačkoj, 93 odsto ima sunarodnika, odnosno sunarodnicu za bračnog partnera. Tako nastaje paralelno društvo koje onemogućava ujednačavanje životnih uslova sa onima u širem okruženju“, piše berlinski Velt.