Uvrede i poniženja zbog psihičkih poremećaja | Mozaik | DW | 17.12.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Uvrede i poniženja zbog psihičkih poremećaja

Prema nekim procenama, u Avganistanu čak 70 odsto ljudi pati od nekog psihičkog poremećaja, među njima i velik broj dece. Često su izložena diskriminaciji.

„Mohamede, ti si lud!“, viču druga deca kada ga sretnu na ulici. Smeju mu se, izruguju i šale na njegov račun. Zbog toga je tužan, ali zapravo ne zna šta bi im na to odgovorio pa dobacuje jednostavno: „Sami ste ludi!“ Mohamed ima 16 godina i takve uvrede su za njega svakodnevica.

Samo, on nije jedini. Prema procenama avganistanskih vlasti, u toj zemlji živi veliki broj psihički bolesnih osoba, ali koliki je njihov tačan broj – to niko ne zna. Pouzdane statistike ne postoje, a dodatan problem leži u činjenici da u Avganistanu zapravo niko ne radi razliku između psihički bolesnih osoba i onih koji pate „samo“ od nekog psihičkog poremećaja. Roditelji takve dece najčešće su prepušteni sami sebi, pomoći od strane vlasti ili zdravstvenih službi gotovo da i nema.

Život van društva

Pacijenti dobijaju jelo jednom dnevno

Pacijenti dobijaju jelo jednom dnevno

Mohamed živi u predgrađu Kabula, u jednoj od siromašnijih četvrti glavnog grada Avganistana, s roditeljima i dve sestre. Njegovo oboljenje opterećuje celu porodicu. U danima kada je posebno glasan ili „naporan“, majka ga jednostavno pošalje napolje, na ulicu, s obzirom na to da buku koju tada stvara niko u porodici ne može podneti. U školu ne ide budući da ni jedna škola ne želi da ga primi. Posebne škole za decu koja pate od nekog psihičkog poremećaja, poremećaja u razvoju ili neke psihičke bolesti u Avganistanu ne postoje.

Njegova majka kaže da je on još kao mali bio često bolestan. Lekari su joj tada rekli da bi Mohamedu zapravo mogli da pomognu i da ga izleče, ali da je za terapiju potrebno mnogo para. „Ali mi smo siromašni i lečenje ne možemo sebi da priuštimo. Da smo imali dovoljno novca, sigurno bismo ga poslali na lečenje“, kaže Mohamedova majka. Alternativa koja je preostala bila bi jedino tzv. „mastura“, psihijatrijska bolnica. No i one su u Avganistanu prava retkost; postoje samo u većim gradovima, a uslovi života u njima nisu nešto što bi roditelji poželeli svojoj deci.

Psihički bolesne žene u posebno teškom položaju

Žene koje u Avganistanu pate od nekog psihičkog poremećaja ili bolesti u posebno su teškom položaju. Fareshta (22) je na primer jedna od njih. Iako je već odavno trebalo da ima svoju porodicu, do sada nije uspela da pronađe supruga. „Svi koji su pokazali interes za nju, povukli su se u trenutku kada su čuli da je bolesna“, kaže njena majka. Fareshta je, doduše, pohađala školu, ali samo do petog razreda. Iskustva koja je tamo doživela od druge dece bila su izuzetno loša. Ruganje i uvrede su i u njenom slučaju bili prisutni. Terapija koju je dobijala takođe joj nije ni najmanje pomogla. Iz očaja, njena majka odvela ju je jednog dana kod jednog islamskog učitelja i sveštenika. Praznoverje je u Avganistanu doduše zabranjeno, ali vrlo često su upravo predstavnici islamske vere ti koji ljudima obećavaju pomoć. „Mula mi je rekao da može da joj pomogne i da će je izlečiti. Dao mi je neku amajliju, ali kada sam s tim došla kući, Fareshti je od toga bilo samo još gore“, priča 47-godišnja žena. Budući da je briga i nega ćerke izuzetno naporna, njoj najverovatnije neće preostati ništa drugo nego da je odvede u psihijatrijsku bolnicu i tu ostavi.

Bez pomoći i podrške

Život iza rešetaka

Život iza rešetaka

Jedna od retkih psihijatrijskih bolnica u zemlji nalazi se u Kabulu. Reč je o državnoj ustanovi koja u stvari nudi besplatnu medicinsku pomoć. „One koji su pogođeni najtežim oblicima psihičkih oboljenja tu ne primamo. Njima ne možemo da pomognemo. Deci je naročito teško s obzirom na to da ona u Avganistanu ne mogu da pohađa školu. Ukoliko uspeju da nauče neke osnovne stvari, tada se već može reći da su imala sreću i da je učinjeno mnogo“, kaže Sima, jedan od nadležnih lekara u kabulskoj bolnici.

On oštro kritikuje činjenicu da ni avganistanska vlada, a ni nevladine humanitarne organizacije nemaju nikakve posebne programe za ove bolesnike. Time su oni osuđeni na život van društva, bez nade da će ih okolina ikada prihvatiti. Većina njih, među njima i Mohamed i Fareshta, provešće život sa stigmom „ludih“, u samoći i diskriminaciji.

Autori: Vaslat Hasrat-Nazimi / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.