Utoja: Sećanja se vraćaju svake noći | Evropa | DW | 22.07.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Utoja: Sećanja se vraćaju svake noći

Pre tačno pet godina je masovni ubica Anders Brejvik šokirao Norvešku i čitav svet. U Oslu i na ostrvu Utoja ubio je 77 ljudi. Oni koji su preživeli njegov krvavi pohod i porodice žrtava sve do danas psihički pate.

Beng. Beng. Beng. Svake dve sekunde. Jorn Overbi se još uvek seća svakog pucnja i svakog minuta te večeri, 22. jula 2011. godine. Sve je počelo dok je stajao na obalama Tirifjorda i odjednom čuo pucnjavu. A zatim u vodi ugledao mnoge mlade ljude koji su plivali glavom bez obzira što dalje od sigurne smrti na ostrvcu.

Overbi u tom trenutku još nije znao da je nešto posle pet sati popodne započeo grozni teror na Utoji, tom mirnom komadiću zemlje na kojem je više od 500 ljudi bilo u letnjem kampu podmlatka norveške Radničke stranke (AUF), kao što nije znao ni da će upravo tu jedan Norvežanin imenom Anders Brejvik hladnokrvno ubiti 69 mladih ljudi i njihovih mentora, mnoge od njih iz neposredne blizine. Prethodno je taj 32-godišnjak detonirao jednu bombu u administrativnoj četvrti u Oslu. Nakon toga je svoj krvoločni pohod nastavio masakrom koji će u istoriju ući kao najgori teroristički napad u Norveškoj. Brejvik je za to osuđen na najvišu moguću kaznu u Norveškoj, na 21 godinu zatvora.

„Pucaju na nas“

Ostrvo Utoja je od kopna udaljeno svega 600 metara. Overbi skače u svoj čamac, pokreće motor i juri u pravcu Utoje. Dok kiša nemilosrdno udara o površinu vode, taj Norvežanin jedno po jedno drhtuće telo izvlači iz hladne vode fjorda. „Tu je bilo toliko dece u vodi. Vadio sam ih po troje, četvoro i odvozio do kopna, a onda se opet vozio nazad do drugih“, priča ovaj 50-godišnjak. „Bacio sam sve svoje prsluke za spašavanje u vodu jer je svugde bilo ljudi.“

Otprilike u isto vreme Mani Husaini, koji je danas šef AUF, dobija poruku putem mobilnog telefona. „Molim te, ne zovi nas, pucaju na nas.“ Glasine o pucnjima na Utoji koje su se nedugo pre toga proširile je tada 23-godišnji Husaini smatrao šalom. Jer, to je najsigurnije mesto na svetu, mislio je. „Mislim da sam nazvao oko 60 ljudi.“ Niko mu se nije odazvao jer su se njegovi prijatelji sakrili ispod stena ili stešnjeni strepeli u nekolicini baraka koje se nalaze na ostrvu. Pretvaraju se da su mrtvi ili uskaču u vodu kako bi otplivali što dalje od mesta koje je još nekoliko minuta ranije bilo raj za odmor, na kojem se čuo smeh i gde su igrali fudbal.

Utoya Sommercamp 4 Jahre nach Breivik

Ostrvska kantina do danas je ostala netaknuta, sa rupama od metaka

Tada 15-godišnji Sindre Liso trči koliko ga noge nose. S jednom devojkom koju ne poznaje traži zaštitu u žbunju. Nema puno dobrih skrovišta na Utoji. „Plašili smo se, ali nismo znali od čega se skrivamo“, priča taj mladić iz provincije Ostfold. Kad je policija konačno stigla na ostrvo i uhapsila Brejvika, mladi se bojažljivo pojavljuju iz svojih skrovišta. Plaše se policajaca jer je i napadač Brejvik bio obučen u policijsku uniformu.

„Jesu li još živi?“

Overbi pomaže policajcima u traganju za preživelima među svim tim leševima i pri tom jasno vidi da je Brejvik pucao mladićima i devojkama u glave iz neposredne blizine. Devojku s tamnom kosom i pantalonicama na kojima je lik Mikija Mausa kako s glavom u vodi plovi po površini. Krv koja se meša s vodom i boji je u crveno. „Sećanja se stalno vraćaju. Svaki dan“, kaže Overbi danas, pet godina posle. Iz njegove kuće mu se pruža pogled prema ostrvu koje je sada ponovo mirno. „Teško mi je da gledam tamo.“ Malo svetlo na obali ostrva ga uznemiruje. „Padala je kiša, bilo je maglovito i vetrovito, ali to svetlo je osvetljavalo mrtva tela u luci.“

Oko 30 mladih je Overbi spasao, većinu njih pre nego što je policija stigla. Nakon njega su i drugi sa svojim čamcima pojurili u spasilačku akciju, turisti iz letnjeg kampa, komšije. Njegova susetkinja Marija Holtane-Berge je izvlačila teško povređene mlade ljude iz vode i previjala njihove rane. „Prvo što smo videli je bilo kako devetoro ljudi trči niz plažu, odjednom zastaju i padaju“, priseća se ona.

Noć je duga, dani i sedmice su teški, intenzivni i čudni. Sunce sija u Oslu, vreme kao stvoreno za izlazak, ali nikoga nema na ulicama. Čitava Norveška je u šoku. Ali ta mala nacija se ujedinjuje u borbi protiv terorizma. Premijer Jens Stoltenberg drži borben i veoma potresan govor. „Naš odgovor će biti više demokratije, više otvorenosti i više humanosti. Ali ne i naivnost“, kaže on. U zgradi vlade u kojoj je eksplodirala bomba nalazila se njegova kancelarija. Napadi su bili usmereni protiv multikulturalnog društva koje je Brejvik tako prezirao, protiv socijaldemokratije i protiv njega, norveškog premijera.

Norwegen Massenmörder Anders Behring Breivik Klage gegen Haftbedingungen

Brejvik osuđen na maksimalnu kaznu zatvora

„Prvih dana nismo znali što se dogodilo s našim najbližim prijateljima. Jesu li još živi?“, priseća se Sindre Liso, kojem je danas 20 godina. „Jednostavno smo čekali, nadali se da se negde još skrivaju“, kaže Husaini. Spisak žrtava koji je naknadno dopunjavan ugasio je njihove nade. Izgubili su prijatelje, roditelji svoju decu, deca svoje roditelje, na Utoji i u Oslu gde je osmoro ljudi izgubilo život.

Spor oko spomenika

Na petu godišnjicu, 22. jula 2016, preživeli i porodice žrtava ponovo se sreću na mestima na kojima su se dogodili napadi. Neki od njih su nekako uspeli da se pomire s onim što su videli i doživeli, kaže Liso, ali neki se osećaju isto tako loše kao i dan nakon napada. „Mnogi od njih još uvek ne idu u školu ili na posao“, kaže Husaini. Liso dodaje: „Mene i sve druge koji su bili tu je to promenilo za čitav život. Neki svaki dan vide svoje ožiljke kad se probude.“

Ipak politička organizacija AUF ne želi da dopusti da se 22. jul obeležava kao dan kada je izbrisana idila. Oni žele da se vrate i ponovo delaju, najavili su odmah posle napada. Prošlog leta je prvi put od masakra ponovo organizovan letnji kamp na Utoji. Polovina učesnika od tada je ponovo bila tu. „Najbolji način borbe protiv ekstremista je da se i dalje zalažemo za vrednosti koje odlikuju naše moderno društvo“, kaže Husaini.

Ne smatraju svi da je dobro što se na ostrvu ponovo organizuje takva manifestacija, jer radosno raspoloženje koje vlada u kampu kod mnogih preživelih i porodica žrtava otvara rane koje nisu ni zacelile kako treba. Strahuju da bi masakr mogao da padne u zaborav.

Flash-Galerie Utöya Norwegen Massaker Überlebende Gedenken

Preživeli su prvi put ponovo posetili ostrvo već četiri sedmice nakon napada 2011. godine

Jedan spomenik na ostrvu danas podseća na žrtve. Na kopnu preko puta bi trebalo da bude postavljen još jedan. Planirano je da se u velikoj steni načini trometarski rez, a na rubu reza bi trebalo da budu ugravirana imena mrtvih. Usek u steni bi trebalo da simboliše ranu koju je Brejvik naneo Norvežanima. No, stanovnici se bune protiv podizanja takvog spomenika. „Previše brutalno“, kaže Holtane-Berge koja predvodi protest. Overbi smatra da bi takav spomenik bio tu samo za turiste, jer stanovnike ionako samo ostrvo „već dovoljno podseća“ na tragediju. A i čamac kojim je tada spašavao mlade ljude: „Ali ja ga i dalje koristim. Iako se katkad setim kako je bio pun krvi.“

DW.COM