Utakmica koja je u Hrvatskoj najavila rat!

Umesto fudbalskog spektakla sa maksimirskog stadiona stizale su slike divljanja navijača. Sve što se danas verzuje za taj datum jeste utakmica koja nikada nije završena i – prema nekima – označava početak rata u Hrvatskoj.

Maksimirski stadion je te nedelje 13. maja goreo od prvog trenutka. „Na jugu su se orile pesme Draži Mihajloviću, a Hrvati su pevali svoje pesme o Anti Paveliću,“ priseća se jedan Sarajlija, Refik Ahmetović, koji će, kako se pokazalo biti jedan od ključnih aktera ovog događaja.

Ali nije se završilo samo na pesmama. Delije su počele da uništavaju južnu tribinu, da kidaju reklame i stolice, napadaju druge posetioce koji su se tu zatekli. „Treba samo pogledati što se događalo na južnoj tribini, kako su navijači Crvene zvezde stravično prebijali navijače Dinama, a kako je to tadašnja milicija pasivno promatrala“, kaže Antun Vrdoljak, režiser, političar i dugogodišnji čelnik Hrvatskog olimpijskog odbora.

Pasivnost pripadnika bezbednosti – kojih je zbog utakmice visokog rizika bilo neshvatljivo malo, tek dvestotinjak – razjarila je navijače Dinama. Bad Blue Boys-i ruše zaštitnu ogradu i upadaju na teren – i tada počinju da rade pendreci. U sveopštem metežu, dok se većina igrača oba sastava povlači u svlačionice, na scenu dolazi kapetan Dinama Zvonimir Boban, koji je na pet-šest metara promatrao kako, braneći kolegu, Refik Ahmetović pendrekom udara jednog navijača.

„Nešto mi je rekao, ja danas ne znam šta mi je rekao u onoj gužvi, mislim da me je opsovao,“ kaže Ahmetović.

Pri tom je i Bobana zahvatio gumenom palicom, a Dinamov kapetan se vraća i udara milicajca nogom – scena koja je obišla svet!

„I čudo je da nisu pucali u Bobana, komentariše Vrdoljak. A da je bilo blizu toga, svedoči i Ahmetović: „Kad sam se digao i onu uniformu na sebi malo sredio, budući da mi je košulja bila izvučena iz hlača, tad su me kolege koje su bile oko mene nagovarale da mu pucam u leđa, da ga ubijem. Ja sam rekao, ako vi hoćete da pucate imate svoj pištolj, ja neću pucati.“

u nastavku: Divljanje zaustavljeno šmrkovima...

Divljanje na Maksimiru zaustavljeno je vodenim šmrkovima, nastavljeno je zatim i na ulicama Zagreba, ali sve se ograničilo samo na navijački pohod – narod im se nije priključio. „Da su izišli na ulice, bilo bi vraga. Bila bi sigurno vojna intervencija i bili bi poništeni svi rezultati izbora i ko zna što bi se dalje događalo sa Hrvatskom,“ kaže Vrdoljak, jedan od onih koji svakako misle da je ta nikad završena utakmica označila početak rata u Hrvatskoj.

„To sasvim sigurno nije bio početak rata, ali je jedna od zgoda koje su simbolički iskorištene za novu interpretaciju nakon što je rat već počeo,“ smatra profesor Žarko Puhovski i podseća kako je reč o vremenu između dva izborna kruga u Hrvatskoj, kada je već bilo jasno da HDZ odnosi pobedu – ali mesecima pre prvih srpskih balvana i glasnih razmišljanja o hrvatskom osamostaljenju: „A jedna od tragikomičnih posledica ovakvog ponašanja jeste da se hrvatski Ustav stalno zove "Božićnim ustavom" iako je donesen na tada neradni dan u Jugoslaviji, a to je bio Dan Armije.“

„Sve je bio niz slučajnosti koji je zbog konteksta dobio drugo značenje,“ nastavlja Puhovski. „Naravno da u normalnim okolnostima tako ugledni, ako hoćete da budem malo ciničan, i tako skup fudbaler kao što je Boban ne bi riskirao svoje tijelo da zaštiti nekog anonimnog navijača niti bi dobio tako široku podršku iako podrška nije bila jednoglasna kako se danas tvrdi ni u hrvatskim medijima.“

Danas Bad Blue Boys-i i dalje smatraju da su momci tog 13. maja odrasli. A Boban: „Prva stvar, zaštitio sam naše momke, dignitet svih nas koji smo bili na stadionu, ali isto tako zaštitio sam samog sebe, jer su me počeli udarati i normalno da je trebalo reagirat... A i to se kupilo godinama, hrvatska muka. Nikada nisam htio preuzeti neku ulogu heroja, jer mislim da su heroji naši ratnici koji su iznijeli pravi teret rata.“

Iako još uvek postoji mišljenje da će u hrvatskim gradovima biti „rastrgani“ gostovanje sportista iz Srbije postaje nešto normalno, kaže Puhovski: „Važnim mi se čini to što se pokazalo da sukobi Bad Blue Boys-a i Torcide mogu imati potpuno iste razmjere i potpuno isto divljaštvo kao što su imali sa navijačima Zvezde i Partizana, a to znači da su se dosta prevarili nacionalisti koji su željeli u ponašanju navijača, u trenutku kad im se to sviđalo, vidjeti otpor protiv Srba ili kao kada su ljevičari htjeli vidjeti otpor protiv Tuđmanovog režima dok su navijači Tuđmanu fućkali zbog toga što je oduzeo ime Dinamo.“

Žarko Puhovski naglašava kako je reč o divljačkom ponašanju koje ima socijalne i političke razloge. „Zbog rata su pale neke zabrane nasilja, jer je u ratu nužno da se to nasilje legalizira kako bi se rat naprosto mogao sprovesti, izvesti i u njemu pobijediti. Ali huligansko ponašanje ostaje huligansko ponašanje, kako god se interpretiralo.“

Danas Bad Blue Boys-i neće doći na maksimirski stadion i svečanost kojom će se obiležiti 20. godišnjica nezavršene utakmice Dinama i Zvezde. Položiće vence na spomenik Bad Blue Boys-ima poginulima u ratu, ispred spomenika koji uprkos predviđanjima nekih analitičara iz devedesetih, nije prerastao u hodočasničko mesto hrvatskog nacionalnog ponosa.

Bad Blue Boys-i ovim bojkotom protestuju zbog policijske brutalnosti – ali ne zbog one od 13. maja pre 20 godina, nego od pre 13 dana kada su dobili pendrekom po glavi – Dinamo je tada igrao protiv Hajduka.

Autor: Tatjana Mautner

Odg. urednik: N. Jakovljević