Umro je nemački buntovnik!

Kao retko koji umetnik, ovaj veliki režiser nije prezao ni od čega - na kraju je uvek bio u pravu. Kada je Kristijan Šlingezif pre nekoliko sedmica u svojoj produkciji „Via Intoleranca II“ stajao na bini, nije se mnogo videlo da je teško bolestan. Čak i kada se skoro koketirajući šalio na račun toga što će uskoro umreti i govorio o naletima slabosti i gubitka svesti, činio je to sa skoro istom energijom, kojom je kretao u poduhvat insceniranja.

I mada je tada već znao da je i njegovo drugo plućno krilo napao rak, i mada se borio sa posledicama teške hemoterapije kroz koju je tek prošao, čvrsto je stajao iza onoga šta je hteo i o čemu je sanjao, piše Zidojče cajtung.

Čudna podrška publike koju je ismevao

Ismevao je publiku i nemački manir da donacijama pere svoju savest – i tražio, krajnje provokantno, dobrovoljne priloge za Opersko selo Remdogo u Burkini Faso. Oni na koje se bio ostrvio, koje je ismevao – smejali su se zajedno sa njim i davali mu novac. U tom odobravanju Šlingenzifove čudne ideje ima nekog osećaja zajedništva i srdačne bliskosti, koji govore mnogo o veličini i uticaju njegovog dela.

Sprega hrabrosti i ljudskosti koja je tako često bila pogrešno tumačena kao besramnost i nešto što je inscenirano, poslednjih godina su ga doveli u samo središte nemačkog kulturnog života. I dok su njegove filmove iz osamdesetih, o dvostrukom moralu i političkoj prevrtljivosti Nemačke, i levica i desnica agresivno negirale, najkasnije onda kada mu je pripala čast da kreira nemački paviljon na Bijenalu u Veneciji – zemlja koju je 30 godina kritikovao svojom umetnošću, odala mu je priznanje.

Šlingenzifa aplauz nikada nije korumpirao

Aplauz ga nikada nije korumpirao, nikada nije „omekšavao“ njegovo delo. Šlingenzif je bio topao i neposredan čovek koji nije mogao da podnese banalnost, licemerstvo i lažni sjaj nemačke javnosti, niti mehanizme odbrane moćnih. Zbog toga je veoma rano razvio i kultivisao svoj refleks napada koji je usmeravao na sve: na političku svakodnevicu, na medijsko iskrivljavanje stvarnosti, kruto ljudsko ponašanje, ali i na pametnjakoviće među profesionalnim kritičarima.

Kao retko koji umetnik, Šlingenzif nije prezao ni od čega i na kraju je bio pravu. Njegova umetnost je funkcionisala u pozorištu, ali i kao radio drama, kao performans u javnom prostoru, čak i u televizijskom formatu. Ispočetka je pravio eksperimentalne filmove, ali je kasnije u Bajrojtu režirao operu Parsifal.

Godine 2008. je saznao da boluje od raka pluća. Ubrzo se u središtu njegovog rada našao strah od smrti, a da pritom nije gubio svoju iskrenost i poetičnost. Njegovo delo je jedno od najplodnijih i najintenzivnijih suočavanja sa smrću. Bilo je jasno, da ga na kraju te svađe, tog sukoba – čeka smrt. Niko nije mislio da će to biti tako brzo.

Umetnost je izgubila jednog od najboljih dečaka, a svet… možda jednog od najsrdačnijih prevaranata.

Kristof Šlingenzif je preminuo u subotu 21.8. 2010. na dan kada je njegova najnovija produkcija „S.M.A.S.H – gušenje u pomoći“ trebalo da ima premijeru na Rurskom trijenalu.

Pripremila Dijana Roščić

Odg. urednik: N. Jakovljević