Uloga SAD u Maliju | Politika | DW | 31.01.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Uloga SAD u Maliju

SAD podržavaju vojnu intervenciju Francuske u Maliju nudeći Parizu prevoz i avione za dostavljanje goriva, kao i obaveštajnu podršku. Ali taj skromni doprinos prikriva mnogo dublji američki angažman u regionu.

Smešten u nestabilnom procepu između Severne i Zapadne Afrike, Mali je u fokusu Sjedinjenih Američkih Država i njihove borbe protiv terorizma. Malijske oružane snage sačinjava svega 7.000 ljudi, i to u zemlji koja je tri puta veća od Nemačke. Islamski militanti zloupotrebili su bezbednosni vakuum da pobegnu u prostranstvo severne pustinje Malija.

Fokus na kontra-terorizmu

Američki instruktori obučavaju vojnike Malija 2004.

Američki instruktori obučavaju vojnike Malija 2004.

Kako kaže Suzana Ving, ekspertkinja za pitanja Malija na koledžu Haverford, američke specijalne snage obučavale su malijsku vojsku 1990-ih, obezbeđujući im pre svega obuku po principu „vojske koja deluje u demokratijama“. Ali nakon napada 11. septembra 2001, Vašington pokreće „Pan-Sahel Inicijativu“, skromni program vredan 7,5 miliona dolara. U njega je bio uključen i Mali, a cilj je bio borba protiv amorfne mreže islamističkih militanata u pustinji Sahel. „Tokom godina se program promenio i postao više okrenut borbi protiv terorizma 2000-ih i to u stvari traje decenijama,“ kaže Ving za Dojče vele.

Do 2005. napori Vašingtona u borbi protiv terorizma prerasli su u „Trans-saharsku kontra-terorističku inicijativu“, snažniji program obuke sa budžetom od 500 miliona dolara (370 miliona evra) i sa trajanjem od pet godina. Ključni fokus proširenog programa bilo je poboljšanje koordinacije i komunikacije među vojskama saharskih i sahelskih država. „Mali je bio uključen jer se znalo da u njemu deluju teroristi, uključujući i Al Kaidu u islamskom Magrebu“, kaže za Dojče vele Piter Fam, direktor vašingtonske organizacije „Atlantski savet za Centralnu Afriku“. „Prvi trening bio je kurs održan pre deset godina za elitne jedinice za borbu protiv terorizma,“ kaže Fam i dodaje da su te jedinice dobro izvršavale svoje dužnosti.

Mit o „velikoj demokratiji Malija“

Pučista Amadu Sanogo

Pučista Amadu Sanogo

Ali zbog fokusiranja na kontra-terorizam, malo je pažnje posvećeno političkim događajima u Maliju. SAD i njeni evropski saveznici slavili su zemlju kao „primer demokratije na kontinentu“, dok su u isto vreme pučevi i korupcija u toj zemlji bili stvar svakodnevice. „Na Zapadu uvek postoji potreba za uspešnim pričama, a Mali je, bar veštački, izgledao kao uspešna demokratija. Zbog tog mita o 'velikoj demokratiji Malija', niko nije obratio pažnju na neophodnost da se Mali nauči vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i poštovanju civilnih vlasti“, ističe Fam.

Tokom mandata predsednika Amadua Tumanija Turea, u Maliju je rasla korupcija, pa je zemlja potonula sa 78. na 105. mesto na listi zemalja po indeksu percepcije korupcije „Transparensi internešnela“. Istovremeno, porasle su i tenzije između vlasti u Bamaku i Tuarega, koji su tokom istorije uvek bili u lošem položaju. „Vlada SAD bila je slepa za mnoge realne probleme koji su se dešavali u zemlji“, kaže Suzana Ving.

Libijsko „dolivanje ulja na vatru“

Frustracije su dostigle vrhunac u martu 2012, kada je kapetan Amadu Sanogo izvršio puč i srušio vladu Turea. „Vojska Malija na severu bila je ponižena i nije dobila odgovarajuću pomoć u borbi protiv tih dobro opremljenih Tuarega. Rezultat je bila pobuna u Bamaku, uzrokovana besom zbog načina na koji je Vlada brinula o vojsci Malija“, ukazuje kaže Ving.

Iako su se Tuarezi tri puta tokom prošlosti borili protiv, a zatim mirili sa centralnom vlašću, pobuna iz 2012. bila je drugačija – podgrejana regionalnim talasom nestabilnosti, posle „Arapskog proleća“ u Severnoj Africi. Oktobra 2011, SADF i njeni NATO saveznici pomogli su demonstrantima u Libiji da svrgnu Moamera el Gadafija. Nakon toga, njegovi plaćenici iz redova Tuarega sa ogromnim zalihama oružja, počeli su da se sele na sever Malija.

„Libija nije predstavljala 'inicijalnu kapislu' za Mali, ali je bila dolivanje ulja na već zapaljenu vatru“, ocenjuje Piter Fam. „Iz Libije su došli etnički Tuarezi, iskusni ratnici koji su mogli lako da nađu zajednički jezik sa svojim sunarodnicima.“

Kako „zadržati“ Saharu

Sa malijskom državom i vojskom u haosu posle Sanogovog puča, islamski militanti porazili su pobunjene nacionaliste Tuarega i preuzeli kontrolu nad severom Malija. Vojne grupe koje je Vašington pokušao da organizuje počele su da primenjuju Šerijatsko pravo.

Francuske trupe dobijaju logističku podršku SAD

Francuske trupe dobijaju logističku podršku SAD

Sada, kada Francuska užurbano dejstvuje kako bi zaustavila napredovanje islamista ka Bamaku i povratila sever zemlje, SAD je prekinula svoje vojne veze sa vlastima Malija i pozvala na razgovore o političkom rešenju. Vašington smatra da ne može biti rešenja krize dokle god postoji legitimna vlada u Bamaku. „Ne bi bilo politički popularno za američku vladu da na terenu pomaže afričku zemlju koja se bori sa takvom krizom“, primećuje Suzane Ving, aludirajući na intervenciju 1993. u Somaliji, tokom koje je, u uličnim borbama, ubijeno 18 američkih vojnika.

Umesto toga, izgleda da Vašington planira da proširi nadzor iz vazduha. „Njujork tajms“ izveštava da američka vojska želi da osnuje bazu za nenaoružane izviđačke bespilotne letelice na severozapadu Afrike. Odatle bi trebalo da se pažljivo prate islamske militantne grupe koje se sele kroz široki prostor u regionu u kome vlada bezvlašće. „To je region u kome su granice beznačajne, one su samo linije na mapi“ kaže Fam i zaključuje: „Stvari će se menjati jer niko nikada nije zadržao Saharu.“

Autori: Spenser Kimbal / Ana Bogavac
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama