Ukradena demokratija

Barikade i bodljikava žica slaba su zaštita od totalnog haosa: na jednoj strani demonstranti, koji se zalažu za sekularno političko uređenje, a sa druge pristalice političkog islama. Donedavno se u Kairu sekularni, građanski pokret Tamarud borio protiv Muslimanske braće u vladi. Ljutite mase ljudi su u gradu Tunisu zahtevale ostavku vlade koju vode islamisti. U Egiptu, kao i u Tunisu, sada se dogodilo ono od čega su mnogi već dugo strahovali: „hladni građanski rat“ je eskalirao. Doduše, u Egiptu ga je vojska zaustavila – ali na sporan način. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li će moći da se zaustavi i u Tunisu.

To su loše vesti: ekonomski, politički i društveno. Aktuelno nasilje i sukobi vraćaju za nekoliko godina unazad kako Tunis, tako i Egipat. Investitore to sprečava da dođu, da se vrati normalnost, da nekako može da se živi.

Ali to je pre svega loše za demokratiju. Preti da ispari ono što je sa toliko nade počelo u decembru 2010. godine u Tunisu. Demokratija koja je tada glasno zahtevana, za većinu Egipćana i Tunižana ostala je prazno obećanje: nije došlo ni do pravde, ni do boljih životnih uslova. Umesto toga, ta demokratija je u obe zemlje dovela na vlast konzervativne, islamističke vlade sa slabim političkim iskustvom.

Opasnost za ceo region

I tako je na površinu izbilo ono što su prethodno diktature ugušivale i prekrivale: razlika između bogatih i siromašnih, grada i sela – a pre svega nespojiva borba između islamista i sekularnih snaga. Našavši se pod velikim pritiskom zbog zahtevanih promenama i otvorenošću političke situacije, ta dva pola društva suočila su se jedno s drugim. Malo je toga što ih, tri godine nakon zajedničkog političkog starta, još spaja. U tome se kriju velike opasnosti za ceo regiona, ali i za komšije u Evropi. Tunis se nalazi pred evropskim vratima, a Egipat je ključna zemlja za Bliski istok. Smer u kojem će se obe zemlje kretati, određivaće političku budućnost celog tog, strateški važnog regiona.

Ipak, ostatak sveta uzdržano reaguje na preteći neuspeh demokratskog preobražaja. Nezainteresovano? Možda. Ali pre svega: bespomoćno.

Podsećanja radi: krajem jula egipatska vojska je ubila 80 pristalica Muslimanske braće. Jasan odgovor Zapada na to krvoproliće nije zabeležen. A Zapad ignoriše i širenje religijskog ekstremizma u tim zemljama: od bivših građanskih policija koje su formirane kao zaštita tokom revolucije, nastali su mladi religijski stražari spremni na nasilje. Oni se brinu za primenu islamskih pravila odevanja i načina života – i zastrašuju narod. Podrška salafistima spremnim na nasilje, u obe zemlje vidno raste. U Tunisu su islamistički ekstremisti navodno ove godine ubili dva sekularna političara.

Ne postoje dobre diktature

Aktuelni haos u zemljama „Arapskog proleća“ stvara želju za „čvrstom rukom“. Danas se čuti mogu pojedini glasovi u Tunisu ili Kairu, koji kažu da je stanje za vreme starih diktatora bilo bolje od anarhije danas. U Egiptu su generali u ime stabilnosti ugušili nemire, predsednika uhapsili, i ponovo doveli na vlast pre svega same sebe. Možda su upravo zbog toga samo retki to nazvali pravim imenom: bio je to puč!

Ali, ne postoji dobra diktatura! Zabluda je verovati da se autokrate i despoti mogu pobrinuti za veću bezbednost i red. Oni u najboljem slučaju stvaraju prividnu bezbednost na određeno vreme. Upravo to je pokazala „Arapobuna“. Današnji haos je nasleđe diktature. One sprečavaju učešće i rast jednog za delovanje sposobnog civilnog društva. Diktature guše diskutabilna pitanja, opoziciju i prigovor. Time sprečavaju komplikovanu nagodbu različitih interesa, koje se pokopavaju pod plaštom prisile. Sve dok se pritisak nasiljem ne ispolji.

I Zapad je izgubio

Ono što se pokazalo jeste da je jedna stvar oterati diktatora sa funkcije, ali da je sasvim druga izgraditi demokratiju. I koliko god to bilo gorko saznanje: nije izgledno da bi to moglo da u dogledno vreme uspe. Demokratija je stalna potraga za kompromisom. Ona zahteva pouzdane institucije, jasna pravila igre, toleranciju, ali i stalno pregovaranje. Egipat i Tunis su izgleda još dalje od toga nego što su to bili na početku pobune. Jaz između sekularnih snaga i islamista dublji je nego ikada pre.

A i Zapad je, za sada, izgubio: na kraju krajeva, SAD, Francuska i Evropa generalno, decenijama su se oslanjale na stare diktature. Sada su arapski susedi ti koji važe kao savetnici i poverljive osobe, iako se oni naveliko upliću u haos i slede sopstvene interese. Evropa će morati da se pripremi na to da će u tom regionu stalno da tinja politička vatra. Ali jednu grešku Zapad ne bi smeo nikada više da napravi: da veruje u „dobre diktatore“ i da im pruža podršku.

Komentar: Ute Šefer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković