"Udri pandura!"
15. februar 2014.
Bilo je to jedne nedelje ujutro. Žena poziva policiju i žali se da je muž zlostavlja. Uspela je da pobegne, ali je kod muža ostalo dete - samo i bez zaštite. Neko bi morao da interveniše.
Ukratko, slučaj koji nije ugodan, ali nije ni tako redak. Dva policajca kreću prema stanu u kojem se nalazi otac sa sinom. Jedan od službenika bio je Norbert Spinrat i tvrdi kako su još pred vratima stana mislili da je reč o uobičajenoj kontroli.
Ali ono što je žena na telefonu propustila da kaže jeste da je njen muž lud za oružjem. Kad su se vrata otvorila, Spinrat je ugledao cev pištolja uperenog ravno u njegovo lice. Gotovo automatski su i on i njegov kolega nasrnuli na naoružanog muškarca i imali su više sreće nego pameti: hitac koji je bio namenjen policajcu završio je u plafonu.
Broj napada vrtoglavo raste
Otmice, pijani nasilnici ili oružane pljačke: posao policajca može biti opasan po život. Tako je svugde i tako je bilo oduvek. Ali poslednjih godina, nasilnici i kriminalci sve manje oklevaju u napadima na službenika u uniformi. Prema policijskim statistikama, 2011. bilo je 53.000 takvih slučajeva, naredne sedam hiljada više.
Tadašnji policajac Norbert Spinrat danas je političar stranke SPD. On poznaje život policajaca još od sredine sedamdesetih i tvrdi: "Danas smo suočeni sa nasiljem druge vrste nego što je to bilo raniej." S tim se slaže i njegov kolega, četrdesetogodišnji Markus Vogt koji je još uvek aktivan policijski službenik u pokrajini Rajnland-Pfalc. Jer, osim telesnih napada tu su i uvrede i psovke kojima su službenici svaki dan suočeni.
To se naročito moglo videti u vreme nedavnih nemira u Hamburgu. Neposredno uoči Božića prošle godine, izbili su veliki protesti, pri pokušaju da se zatvori popularni kulturni centar levičarske i autonomne scene, "Rote Flora". Protesti su se pretvorili u nemire i u pravi okršaj sa snagama reda: letele su boce i kamenje i samo među policajcima bilo je 120 povređenih, neki od njih i teško.
"Hoćemo li čekati da neko pogine?"
Uoči eskalacije ovih protesta napadnuta je i jedna policijska stanica, tradicionalna „Davidvahe“ čiji službenici još od pamtiveka vode računa o redu i miru na Reperbanu, glavnom mestu zabave svih mornara i turista koji dolaze u Hamburg. Maskirani napadači stanicu napadaju kamenjem i ručnim prskalicama suzavca.
Novinar, Hamburžanin, Andreas Halaška je te večeri pročitao vest o napadu i o ratu protiv policije i to mu više nije dalo mira. U što se pretvara ovaj grad i čitavo društvo? Na svojoj stranici Fejsbuka, Halaška se pita: "Čekamo li na prvog mrtvog?"
Na ovoj drutštvenoj mreži osniva grupu "Solidarnost sa službenicima Davidvahe". Mislio je da će se toj ideji priključiti samo nekoliko njegovih prijatelja, ali za samo nekoliko dana grupa je imala preko pedeset hiljada članova.
Na stranici vlada žestoka diskusija, ne samo o Hamburgu. Nego o nasilju prema službenicima u uniformi u čitavoj Nemačkoj. Mnogi tek žele da izraze solidarnost, šalju svoje fotografije napravljene ispred čuvene zgrade policijske stanice i fotografije svojih mališana u policijskoj uniformi. Jer, Halaška je utiska, kako se u Hamburgu predugo slegalo ramenima nakon nasilja nad policijskim službenicima. "Ali sada, u ovoj diskusiji u grupi videlo se kako to više ne želimo i ne možemo da prihvatimo."
Od brkatog čuvara reda do prijatelja i zaštitnika
Nemačka ima možda drugačiji odnos prema policiji nego što je to slučaj u ostalim zemljama Evrope. U carsko doba se za "red i disciplinu" brinuo Herr Wachmeister (gospodin majstor-čuvar reda), pod pruskim šlemom sa šiljkom na vrhu, uz brkove slične brkovima cara Vilhelma. Jer, najčešće su to bili podoficiri pruske vojske nakon okončane vojne službe. Njihov osećaj za pravdu, red i disciplinu, svodio se uglavnom na urlanje naredbi i, ako zatreba, mahanjem sablje koju su sa sobom nosili.
U nacističko vreme, nemačka policija je doživela svoje sramotne dane. I pre dolaska Hitlera na vlast, rado je gledala na drugu stranu dok su nacisti tukli političke protivnike, a aktivno je učestvovala i u njihovim zločinima, uključujući i najstrašniji zločin; progon i likvidacija Jevreja.
Takvih službenika policije koji su ostali u uniformi i nakon poraza 1945. godine, nije bilo malo. Konzervativne snage su krenule i u gušenje studentskih nemira tokom 60-ih godina i može se reći, tek tada doživele poraz u punom obimu.
Među mladima tih godina, bilo je i onih koji su shvatili da policiju treba menjati "iznutra". Pored toga, na televiziji su se počeli da se emituju "krimići" koji su svet policije prikazivali na potpuno drugačiji način: kao borce protiv kriminala, ali i kao zaštitnike i prijatelje građana.
Ispod uniforme je ipak čovek
Baš zato i današnji nemački policajci ne mogu da razumeti, šta se dešava sa društvom i odakle to nasilje. U diskusiju na Halaškovoj grupi javlja se i mnogo policijskih službenika, koji pišu o svojim bivšim kolegama, onima koji su dali otkaz jer su i psihički i fizički bili na kraju snage. Jedan od njih je i Kristijan Boening, policajac iz pokrajine Donje Saksonije: "Mi nemamo nikakav lobi u politici i nemamo nikakav lobi u medijima. Postal smo sredstvo za postizanje cilja i to je sve."
Političar i bivši policajac Spinrat je utiska kako je to posledica odgajanja čitavih naraštaja mladih. "Moja generacija je htela iza sebe da ostavi prosvećene, samopouzdane mlade ljude. Ali baš tu je nešto krenulo nizbrdo", tvrdi Spinrat. Došle su generacije usamljenih boraca "kojima na prvom mestu niej zajednica, nego samo lične prednosti."
Problem je, kao i u šezdesetim, donekle i politički. I mnogi službenici, naravno privatno, imaju razumevanja za ljude koji se protive globalizaciji ili malverzaciji banaka. Ali i privatno i po svojoj dužnosti smatraju da je nasilje pogrešan način za ispravljanje nepravdi. Na to upozorava i policajac Markus Vogt: "Ljudi previše često zaboravljaju da ne napadaju uniformu, nego i čoveka u njoj."
Na sreću, policajci poput Vogta ne žele da se odreknu svog poziva i vrate uniformu. "Želim da pomažem ljudima. To je ono što me drži svakog dana na ovom poslu."
Autor: Ana Peters / aš
Redakcija: Jakov Leon