U SAD roditelji preuzimaju ulogu učitelja

Problem predstavlja činjenica da ova vrsta obrazovanja nije do kraja zakonski regulisana. Uz to, sve je više kritika na račun ovakve forme dečijeg školovanje.

„Ranije je ova vrsta obrazovanja bila prisutna u pojedinim marginalnim, hipi ili verskim grupama ili kod roditelja koji su imali nedisciplinovanu decu. Sada to upražnjavaju i sasvim normalne američke porodice koje nisu zadovoljne sa kvalitetom obrazovanja u školama“

Životne okolnosti primoravaju na nekonvencionalne metode

Dvadesetogodišnja Kejt Pilgrim govori iz ličnog iskustva. Nju i njene mlađe četiri sestre su pre studija u Virdžiniji podučavali roditelji, pre svega majka. Otac je radio u vojsci zbog čega se porodica često selila i ova vrsta podučavanja je bila mnogo praktičnija. Deca su zbog toga nailazila na probleme.

„Još se sećam kada sam išla u samoposlugu a žena na kasi me je pitala da li sam bolesna. Kada sam rekla da me majka podučava, krivo me je pogledala tako da sam se pitala šta sam to pogrešno uradila“?

U Americi sve više dece prelazi na kućnu nastavu

Međutim, i na ovom planu je došlo do promene. Prema proceni američkog Ministarstva obrazovanja 1,5 milion dece ima kućnu nastavu. Roditelji se udružuju i smenjuju u držanju časova. Pojedina deca pohađaju sportsku nastavu u gradskim školama. U 50 američkih država je moguće na ovaj način školovati decu. Za to su zaslužne pre svih hrišćanske organizacije. Rob Rajh profesor na Univerzitetu Stanford smatra da je na ovom planu neophodna bolja kontrola:

„Mislim da nije mnogo pametno što veliki broj država ima tako mali broj pravila za kućno obrazovanje. Mislim da bi jedan test godišnje ili čak svake dve godine bio sasvim dovoljan da se utvrdi da li deca napreduju.“

Majk Doneli iz Asocijacije koja se zalaže za legalizaciju kućne nastave tvrdi da je mnogo bolja opcija kada je manje kontrole.

„Mi smatramo da roditelji rade najbolje za svoju decu. Vlasti ne treba da se mešaju“.

Šta može država da učini?

Država je zadužena za brigu o zapuštenoj deci, ali teško da može uradi nešto u pogledu nedovoljnog obrazovanja. Isto tako nije neophodan odlazak u školu da bi se otkrili slučajevi zlostavljanja.

„Manje od 20 odsto prijava za zloupotrebu i zapostavljanje dece dolazi od nastavnika. Ostatak prijava podnose lekari, članovi porodice, susedi. Radoznalih ljudi svugde ima. Za to nije neophodna državna instanca koja će kontrolisati roditelje. Testiranje roditelja svake tri ili četiri godine je dovoljno“, kaže Doneli.

Keti Angelis iz Tenesija ne vidi nikakav problem u redovnoj kontroli. Ona je takođe sama podučavala svoja tri sina.

„Nemam nikakav problem da pokažem šta moja deca uče. Razumela sam da moraju da dostignu određeni standard u slučaju da žele da nastave školovanje. Ne mislim da je dobro da se određuju knjige iz kojih će deca da uče, ali neke odrednice moraju da postoje“.

autori: K. Bergman / Ž. Bašić

odg. urednik: N. Jakovljević