U penziju sa 70 godina

List Minhner merkur piše: „Još nedavno iz privrede su zahtevali da se što ranije ide u penziju – od pedesete godine zaposleni su nosili nevidljivi pečat istrošenosti, a prevremena penzija bila je čarobna reč. Tada je odjednom primećena demografska krivulja i granica za odlazak u penziju pomerena je za vreme velike koalicije, 2009. godine, sa 65 na 67 godina. Iako su promenu predložili socijaldemokrati danas bi najradije da se to zaboravi. Pre godinu dana Merkelova i kompanija garantovali su visinu penzija u zavisnosti od visine plata. Sada bi da odustanu od toga, dok se u privredi i Briselu zalažu da se granica za odlazak u penziju podigne na 70 godina. Pravi haos“, zaključuje „Minhener merkur“.

O istoj temi list Nirnberger nahrihten piše:

„Još nema odgovora na ključno pitanje: ima li uopšte dovoljno radnih mesta za starije, pogotovo za starije od 65 godina? Ministarka rada Ursula fon der Lajen ulepšava situaciju i pominje mini-poslove, ispomoć i slobodne profesije (advokate, lekare), uključuje ih u statističke podatke kako bi pokazala da već danas za tržištu rada ima mesta za seniore. Ali, takve igrarije ne pomažu. Zašto se vlada i opozicija ne dogovore da se u zakon unese klauzula kojom bi se predvidelo da se do jeseni tačno utvrdi da li buduća situacija na tržištu rada dozvoljava podizanje starosne granice za odlazak u penziju“, piše list „Nirnberger nahrihten“.

Povodom vesti da je požar zahvatio i područja zagađena radijacijom u Rusiji i Ukrajini list Rajn Nekar cajtung piše:

„Ništa drugačije nije bilo ni 1986. – havarija u nuklearnoj elektrani u Černobilu ne predstavljan ikakvu opasnost, glasile su prve vesti. I kada je odavno postalo jasno da je u danas nezavisnoj Ukrajini došlo do prave katastrofe nastavljena je politika zataškavanja.

Zato čovek ne može baš da se opusti kada se tvrdi da sve ono što ruski požari podignu u vazduh ne može da stigne do Nemačke. Uostalom, ko zna šta sve još gori u ogromnoj Rusiji, ne krije li se još neka katastrofa iza katastrofe? Istina, 2010. nije 1986. godina. U međuvremenu su postavljene merne stanice koje neprestano kontrolišu zagađenost vazduha i tla. Ali, u Rusija se i dalje ne mogu isključiti iznenađenja – pre svega ona neprijatna. U rešavanju krize tamo je očigledno ispoljena nekompetentnost – neshvatljivo da se tako velika zemlja pokazuje toliko nemoćnom“, piše „Rajn nekar cajtung“.

List Vestdojče cajtung bavi se drugom katastrofom – poplavama u Pakistanu – i piše:

„Razmere katastrofe jedva da je moguće izraziti brojevima – 14 miliona ljudi je izbeglo, hiljade su umrle, uništeni su milioni hektara obradivih površina. Kao da sve to nije bilo dovoljno, u poplavljenim područjima talibani i pakistanska armija bore se za prevlast. Opasan vakuum vlasti ekstremisti nastoje da iskoriste u svoju korist. Sada se vladi sveti politika ustupaka islamistima. Uprkos velikoj ofanzivi prošle godine talibani su u sada poplavljenoj dolini Svat nastavili slobodno da deluju. Predsednik Zardari bespomoćno je posmatrao kako ekstremističke grupe napadaju širom zemlje i sve više radikalizuju društvo. I dok poplava potapa vladu istovremeno izbacuje talibane na površinu.

Minhenski list Ziddojče cajtung pod naslovom „Ubijanje po komandi“ donosi opširan komentar o takozvanim ciljanim ubistvima u kome se kaže:

„Kada danas nemački ministar spoljnih poslova opravdava ciljana ubistva on na taj način nastoji da sebi olakša politiku prema Avganistanu. Pravna situacija je „jasna“, izjavio je Gido Vestervele – ciljanim ubistvima ne krši se međunarodno pravo. Takva paušalna ocena ne razjašnjava situaciju, nego je čista propaganda. Na taj način ne otklanjanju se sumnje građana u vezi sa ratom u Avganistanu, nego se samo povećavaju. Nije svaki kriminalac istovremeno i „neprijateljski borac“ koji prema pravilima ratnog prava uvek i svuda može biti likvidiran.

U dolini u Hindukušu ovih dana ubijeno je deset saradnika jedne humanitarne organizacije, među njima i jedna Nemica. Uz pretpostavku da se zna ko su počinioci i naručioci ubistva – sme li Bundesver da ih ciljano ubije bez sudskog procesa i bez obzira na to što je u Nemačkoj ukinuta smrtna kazna? Među žrtvama su bili američki lekari. Sme li američka vojska da gađa raketama kuće u kojima se nalaze nalogodavci, ali i njihove žene i deca? Da, to je deo rata, kažu američki vojnici. I uvek kada ratno pravo ostavlja veći manevarski prstor od krivičnog prava, krivično pravo se zamenjuje ratnim. Međutim, ako ratno pravo komplikuje proceduru (na primer, zahtevajući da se prema zarobljenicima postupa u skladu sa Ženevskim konvencijama) onda se ono stavlja van snage.

Gde je razlika između ilegalne likvidacije i legalnog ubijanja u oružanom sukobu? Izraelska armija likvidirala je 2002. godine člana Hamasa koji je bio osumnjičen da organizuje samoubilačke napade, ali je sa njim poginulo još 14 ljudi, među njima trinaestoro dece. Na taj način likvidiran je i jedan od postulata pravne države – svaki osumnjičeni ima pravo na fer suđenje. To je slučaj i u državama u kojima postoji smrtna kazna.

SAD pokušavaju da legalizuju vanlegalno pozivajući se na „rat“. One su posle 11. septembra 2001. godine objavile rat teroristima u celom svetu. Svuda gde su teroristi, tamo je – sa američkog stanovišta – rat. U ratu je, prema međunarodnom ratnom pravu, dozvoljeno ubijanje protivnika i kada se odmara ili spava u kasarni. U Avganistanu se vodi rat, u modernom međunarodnom pravu naziva se oružanim sukobom. Dakle, ciljano ubijanje protivničkih boraca je dozvoljeno. Ali, nije svaki čovek koji živi u zemlji u kojoj se vodi rat „neprijateljski borac“, nije to ni svaki kriminalac, čak ni u slučaju ako je označen kao „terorista“.

Dakle, ni u Avganistanu se ne može izbeći mukotrpno pravljenje razlike između boraca-pobunjenika i civila. Samo pobunjenici koji neprestano učestvuju u borbama mogu i van borbene situacije u određenim okolnostima biti legitimni vojni ciljevi. Paušalno prihvatanje „ciljanih likvidacija“, kako je to formulisao ministar spoljnih poslova, protivno je pravu. Tako se nemačka politika inficira vanlegalnim. Bundesver ne sme postati američka servisna služba za likvidacije. Kriminalci, uključujući teroriste, moraju u principu biti kažnjeni u postupku koji je u skladu sa zakonom. Takav sistem zove se pravna država. Paradoksalno je nastojati da se brani pravna država na taj način što se stavlja van snage i podređuje ratnom pravu.

Pre 17 godina na železničkoj stanici u Bad Klajnu došlo je do poslednjeg oružanog sukoba nemačke policije i pripadnika Frakcije crvene armije koja je zemlji bila objavila “rat“. U pucnjavi su poginuli jedan policajac i terorista Volfgang Grams. Do danas je ostala sumnja, prema svemu sudeći neosnovana, da su policajci likvidirali ranjenog Gramsa. Kako bi obesnažio pretpostavke o zlim namerama i preuzeo političku odgovornost za neuspelo hapšenje ministar unutrašnjih poslova Rudolf Zajters, CDU, podneo je ostavku. Ta senzibilnost nedostaje današnjim nemačkim političarima ako je suditi prema tome kako ministar spoljnih poslova o ciljanim ubistvima govori kao o nečemu što se podrazumeva samo po sebi“, piše „Ziddojče cajtung“.

Pripremio Nenad Briski

Odg. urednik: N. Jakovljević