U krizi se traži gazda, ali demokratija se više isplati | Evropa | DW | 05.04.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

U krizi se traži gazda, ali demokratija se više isplati

Tokom pandemije mnogi u Nemačkoj bi želeli da nema „napornog“ federalizma, nego da neko, recimo kancelarka, lupi šakom o sto i diktira pravila. Ali, to bi na dugi rok bilo preskupo, komentariše novinar DW Zoran Arbutina.

I Merkel bi volela da ima više ovlašćenja tokom pandemije

I Merkel bi volela da ima više ovlašćenja tokom pandemije

Stranci se teško mogu načuditi onome što čitaju u nemačkim medijima poslednjih meseci. Zapanjujuće je s kolikim žarom novinski komentatori kritikuju Nemačku. Očite slabosti u borbi protiv pandemije, posebno troma vakcinacija, opsuju se kao „zakazivanje sistema i države“.

Možda je to manifestacija naginjanja ka ekstremu. Pre samo godinu dana su svi zadovoljno slušali zadivljene komentare iz inostranstva zbog uspeha u savladavanju prvog talasa pandemije. Sada se hita u drugu krajnost.

No posebno je zanimljivo u čemu se pronalazi uzrok sadašnjim neuspesima. Vrlo često se u tom kontekstu spominje „rascepkanost“ državne strukture, to da različite pokrajine donose različite mere, da je svaki sastanak kancelarke i pokrajinskih premijera svađa do rane zore.

„Ćilim od zakrpa“, tako se opisuje to šarenilo. To je pogrdan izraz za federalnu strukturu nemačke države koja je etablirana nakon Drugog svetskog rata.

Sredinom osamdesetih je filozof Jirgen Habermas ponudio elegantno rešenje za veliku njemačku nelagodu s tradicijom etničkog patriotizma. On je predložio prihvatanje koncepta „ustavnog patriotizma“. Taj je predlog uglavnom prihvaćen.

Nemački Ustav organizuje državu u skladu s načelima federalizma, i to ne samo na nivou šesnaest pokrajina, već i unutar njih, do lokalnog nivoa.

Jedno od načela posleratne Nemačke je da se različiti subjekti uključe u procese donošenja odluka te da se time i odgovornost raspodeli na mnoga pleća. Za to postoje dobri – istorijski – razlozi. Poslednji put kada je zemlja bila centralistički ustrojena (po načelu „jedan narod – jedna država – jedan vođa“) to se završilo katastrofom – i za Nemačku i za mnoge druge.

Zato danas u Nemačkoj kancelarka ne može da vlada kako joj se prohte – kao što mnogi zazivaju u doba pandemije. Bivši kancelar Gerhard Šreder, koji je to svojevremeno pokušao, nije slučajno završio u zagrljaju ruskog autokrate Vladimira Putina.

Federalizam i vertikalna podela vlasti su nemačka verzija američkog načela checks and balances. Ona tera na traženje kompromisa ili, ako može, konsenzusa.

U kriznim situacijama jasno se pokazuju manjkavosti. Federalizam, u kombinaciji s demokratijom, zna da bude komplikovan, spor i skup. Traženje kompromisa zahteva vreme i živce. U dobar krize to deluje kao da političari na vlasti ne znaju šta hoće, da oklevaju. To zbunjuje ljude. Javlja se želja za nekim ko bi lupio šakom o sto.

No dve stvari uvek treba imati na umu. Prvo, nipošto nije sigurno da koncentracija moći znači manju opasnost od pogrešnih odluka. Za to kako neki kapetani svojeručno vode državne brodove u stene postoje brojni primeri i u pandemiji. Recimo Francuska, gde je predsednik vrlo moćan, u krizi prolazi znatno gore od Nemačke.

Drugo, demokratije i federalizam jesu na kratke staze spori i skupi, ali na duge staze svakako jeftiniji i efikasniji od autokratija i diktatura. Decenijama je Nemačka tako bila uspešnija od drugih.

Na tom joj mnogi zavide, a ne samo na dobrim automobilima. Mnogi stranci žele da žive u Nemačkoj ne samo zato što će naći pristojno plaćen posao, već i jer se ovde osećaju sigurnim i uživaju slobodu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.