Turske krojačice ″cede kao limun″ | Politika | DW | 24.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Turske krojačice "cede kao limun"

Turska je naveći proizvođač tekstila u Evropi. U toj zemlji svoju odeću šiju brojne poznate svetske marke. SIndikati kritikuju uslove rada u fabrikama. Promene ili poboljšanja još uvek nema.

Mnoge od velikih tekstilnih marki poput H&M, Zara, Boss - proizvode u Turskoj. Ova zemlja je najveći evropskih proizvođač odevnih predmeta i četvrti na svetu. Ali radni uslovi i plate u turskoj tekstilnoj branši su sve samo ne na "visokom nivou". Prema najnovijoj studiji nevladine organizacije "Clean Clothes Campaign" novac koji poznate svetske marke isplaćuju tekstilnim radnicima u Turskoj, jedva da omogućavaju preživljavanje. Zvanična minimalna mesečna plata u Turskoj iznosi 441 evro.

Nedovoljno za život

„Plate u turskoj tekstilnoj industriji nisu dovoljne kako bi pokrile osnovne životne troškove. Poslodavci se ne drže ni minimalca“, priča Hasan Arslan iz turskog sindikata DISK. Tome se može pridodati i činjenica da je preko 40 odsto zaposlenih u tekstilnoj industriji, kako tvrdi Arslan, "nezavnično zaposleno", što znači da poslodavac ne mora da poštuje Zakon o propisanom minimalcu, a nije obvezan ni da uplaćuje doprinose. Međutim, Senol Sankaja, direktor preduzeća "Jesim Textile" negira Arslanove navode. “Naša firma isplaća 35 odsto veće plate od zakonom propisane minimalne zarde, a uz to se vodi računa i o zdravlju radnika", kaže direktor firme, koja pored ostalog šije odeću za brendove poput: Nike, Hugo Boss, Zara. Sindikalac Arslan ne poriče Sankajine navode nego se poziva na statistike. “Turska je na listi broja nesreća na radnom mestu u Evropi apsolutni broj jedan i treća je u svetu. Prema zakonima radna sedmica traje 45 sati. Ali u radnici u proseku rade 67 sati nedeljno. Pri tome prekovremeni rad se po pravilu ne plaća”, navodi Arslan.

O narudžiocima sve najbolje!

Poslodavcima ni organizovanje radnika u sindikate očigledno nije po volji. Nemački modni koncern Hugo Boss se tako 2011. našao na udaru kritika, jer je, kako tvrdi sindikat tekstilaca TEKSIF, otpustio 74 radnika koji su hteli da se priključe sindikatu. TEKSIF je u više navrata kritikovao uslove rada u jednoj Bosovoj fabrici tekstila u Izmiru, nazivajući ih “ubitačnim”. Ali uslovi rada su i dalje katastrofalni. „U Bosovoj fabrici radnici se cede poput limuna, na kraju bivaju otpušteni i zaposle se nove“, kaže Oer Sejfettin iz TEKSIF-a. Ipak, preduzetnik Senol Sankaja o firmi Boss govori samo najbolje. „Oni su malo skuplji ali to ide u korist radnika“, kaže on. Sindikalisti poput Arslana osim poslodavaca okrivljuju i tursku vladu koja, prema njegovim rečima, ne čini dovoljno, kako bi zaštitila one koji žele da se udruže u sindikate. Rezultat toga je da je u Turskoj samo 7 odsto radnika učlanjeno u neko sindikalno udreženje.

Situacija se ipak kreće nabolje

Ali poslodavci su ponekad i samokritični. Ertan Hosgor, direktor preduzeća Henateks, koje proizvodi za Nike i Adidas, kritikuje činjenicu što su na mnogim radnim mestima uslovi loši zbog nedostatka osnovne opreme poput ventilacije ili tuševa za radnike. “Moja supruga radi u jednoj fabrici. Boja se čitav dan skuplja na koži, ali u fabrici nema tuševa gde bi radnici sa sebe mogli da skinu tu prašinu. Mislim da bi turska vlada trebalo da učini više kako bi se uslovi poboljšali”, zaključuje Hosgor. On je istovremeno pun reči hvale za strane nalogodavce poput Pume, Adidasa ili Najk, koji redovno obilaze svoje kooperante u Turskoj i njihove pogone. “Oni radnike pitaju za uslove i samim time vrše pritisak na poslodavca. Stoga, situacija se poboljšava”, zaključuje Hosgor.