Tunis nakon 10 godina: izneverena očekivanja | Politika | DW | 17.12.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

U fokusu

Tunis nakon 10 godina: izneverena očekivanja

Deset godina nakon što se Muhamed Buzizi spalio u znak protesta protiv samovolje vlasti, građani Tunisa suočavaju se s velikim izazovima. Tenzije u zemlji rastu i sve je veća zabrinutost za bezbednost.

Prošlo je deset godina od kako se mladi prodavac povrća Muhamed Buzizi zapalio u znak protesta zbog policijske samovolje i nasilja. Deset godina koje, prema mišljenju građana Tunisa, nisu prošle u skladu s njihovim željama.

Deseta godišnjica revolucije u Tunisu tako obeležava neobična atmosfera razočaranja i protesta, što se ne može objasniti samo lošom socijalnom i ekonomskom situacijom.

Buzizijevo samoubistvo imalo je ogromne posledice. Tadašnji predsednik Tunisa Zine el-Abidin Ben Ali, koji je zemljom upravljao diktatorski, pokušao je da uguši proteste koji su izbili nakon tog jezivog čina. Potom je sa porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, gde je i umro 2019. godine.

-pročitajte još: Tiranija ne može biti stabilna

Nakon njega, vladari su padali i u drugim arapskim zemljama – u Jemenu, Egiptu, Libiji. Ali ono što je usledilo u većini slučajeva nije bila sloboda i demokratija, već još veće ugnjetavanje i otvoreno nasilje, koje je u nekim od tih zemalja preraslo i u građanski rat.

Ni u Tunisu se nisu ostvarile nade povezane s ustankom. Muhamedu Buziziju je doduše podignut spomenik u centru njegovog rodnog grada Sidi Buzida, ali Tunišani prolaze pored njega ne opažajući ga. Preokupirani su drugim brigama.

Spomenik Muhamedu Buziziju

Spomenik Muhamedu Buziziju

Fragmentirano društvo

Bloger i istoričar Amine Buzizi, koji nije u srodstvu s Muhamedom Buzizijem, kaže da je društvo fragmentirano. Pritom pristalice starog režima nisu u oštroj konfrontaciji sa pobornicima revolucije. Te grupe se preklapaju, postoje brojne sive zone i prelazi.

Složena situacija odražava se i na situaciju u gradu Sidi Buzidu. Mnogi su ogorčeni – ne samo zbog neprestanog socijalnog i ekonomskog pritiska, već i zato što imaju utisak da su sve žrtve – uključujući i ljudske živote – bile uzaludne. Čini im se kao da je napredak u poslednjih pola veka i više u širokom luku zaobilazio njihov grad, kao i čitavu zemlju. Borba za nezavisnost (1956), a zatim i diktatura nisu urodile plodom. Građani Sidi Buzida dele ta osećanja s mnogim građanima iz drugih delova zemlje.

Protesti ne prestaju

Ima mnogo protesta i okupljanja protivnika postrevolucionarnih vlada. Na njima učestvuju ljudi najrazličitijih političkih uverenja, a među njima su i pristalice starog režima. Hiljade mladih ljudi beže iz osiromašene unutrašnjosti zemlje, gde je nezaposlenost znatno veća od proseka (oko 16%). Oni se nastanjuju u siromašnim predgrađima glavnog grada Tunisa i velikih obalskih gradova poput Sfaksa i Susa. Tamo vrebaju priliku da se brodovima ili čamcima prebace do Sicilije.

-pročitajte još: Odliv mozgova iz zemalja Magreba

Prema informacijama nevladinih organizacija iz Tunisa, samo u poslednjih 11 meseci oko 12.000 stanovnika te zemlje usudilo se da krene na to putovanje. U isto vreme, beleži se na stotine nestalih. Po svoj prilici to su ljudi koji su životom platili pokušaj prelaska mora.

Porodica Muhameda Buzizija – njegova majka i braća – takođe je pre više godina emigrirala u Kanadu. Želeli su izbegnu uznemiravanje kojem su bili izloženi nakon samoubistva njihovog sada slavnog sina.

Protesti nezaposlenih 2017.

Protesti nezaposlenih 2017.

Nesigurna vlada

Nekoliko dana uoči godišnjice protesta 17. decembra, Hišam Mašiši, šef vladajuće koalicije sastavljene od različitih političkih grupacija, sastao se s predstavnicima civilnog društva. Mediji u zemlji, pritom, izražavaju sumnju u sposobnost i volju vlade da se nosi s velikim izazovima u narednim godinama. Trenutno je aktivan značajan opozicioni protestni pokret. Neki od skupova prerasli su u nasilje.

To je dovelo do blokade puteva, a i proizvodnja u nekim ključnih industrijskih grana je stala. Zaustavljen je recimo rad naftnih i gasnih postrojenja u regionu Kamur na krajnjem jugu zemlje. Rudnici fosfata u regionu Gafsa na zapadu, na samoj granici s Alžirom, takođe su morali da privremeno zaustave proizvodnju.

Te i druge obustave rade u strateškim važnim industrijskim granama dodatno su uticale na pogoršanje ekonomske situacije u zemlji, ionako već oslabljene pandemijom korone.

Prema proračunima Centralne banke Tunisa i Međunarodnog monetarnog fonda, privreda te zemlje će ove godine zabeležiti pad od sedam odsto – što je najveći pad od nezavisnosti 1956. To prisiljava vladu da se osloni na podršku partnera iz EU i da uzme dodatne kredite.

Premijer Mašiši suočava se sa velikim izazovima

Premijer Mašiši suočava se sa velikim izazovima

Strah za demokratiju

Politička elita i dalje naglašava da ostaje na putu demokratije. Ali mnogo toga ukazuje da autoritet države opada, barem u onim mestima i regionima gde su protesti i oblici građanske neposlušnosti bili presudni za promene.

Kako tenzije u zemlji rastu, tako se povećava i zabrinutost za bezbednost i stabilnost Tunisa. Ako stvari pođu po zlu, mnogi Tunišani strahuju da bi to moglo imati uticaja i na demokratiju koja se tek rađa, na slobodu izražavanja i aktivnosti stranaka i organizacija civilnog društva – upravo na ono što se smatra najvećim dostignućima revolucionarne 2011. godine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android