Trovači – žiška na rok zgarištu | Mozaik | DW | 29.09.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Trovači – žiška na rok zgarištu

Koncert diseldorfskih „Trovača“ u zemlji u kojoj glavni muzički događaj mogu postati i narodnjački trileri ministra spoljnih poslova pokazuje šta je jugoslovenski rok mogao da bude da nije odavno umro.

Boris i Danko Rabrenović

Boris i Danko Rabrenović

Beograd je iz avgusta direktno ušao u oktobar. Provala skandinavskog vazduha je na ljude nabacila jakne. Stanovi su se napunili hladnjikavom svetlošću. Jedne takve večeri pošao sam na koncert u Dom omladine. Tu zgradu pamtim još iz studentskih dana – tada je u prizemlju bila smeštena „Tačka", jedna od kultnih knjižara.

Otkako su renovirali unutrašnjost Doma on je postao moderniji i nekako odbojniji. Tamo postoji nekoliko prostora. Pošao sam na sprat. Ušao u zadnji čas. Bilo je dosta ljudi. Međutim, umesto benda radi čijeg nastupa sam došao, na binu izađe menadžer američkog koncerna i poče da priča na engleskom baš kao da je Ciganin iz Zmajeve pesme koji hvali svoga konja. Te mi smo u Srbiji uradili ovo, te naša je zasluga ono. Pogrešio sam salu.

Siđoh zadihan u podrum. Tamo je sala veća, ali su sedišta kao u bioskopu. Nije valjda da će ovde nastupiti najbolji nemački bend koji peva na srpskom? Hoće.

Trovači

Samo što sam seo, na binu su izašli braća Rabrenovići, Boris sa crvenom i Danko sa belom gitarom. Beograđani sa prebivalištem u Diseldorfu. Atila Đember iz Zrenjanina na basu.  Aleksandar Glišić sa Banovog brda za bubnjevima. Trubačka sekcija je nemačka – Sven Hajlman i Peter Paul Hajnen.

„Trovače" obično najavljuju kao ska-pank bend. Ostaviću to muzičkim specijalistima. Za mene je jasno da su nastali na novotalasnoj paradigmi jugoslovenskog roka onda kada je on bio najbolji, pre svoje prerane smrti, početkom devedesetih.

Bend sam gledao nekoliko puta u Nemačkoj. Znao sam da imaju energiju i muzičko umeće. Ono što mi je bila nepoznanica jeste beogradska publika. Geteov institut iz Beograda je na Dan jezika pozvao ovaj diseldorfski bend u Beograd. Smeli potez za instituciju koju najčešće povezujemo sa kursevima jezika i klasičnim imenima nemačke književnosti.

No, taj potez je logičan. Bend ima stvari i na srpskom i na nemačkom i na engleskom. On je poučan primer raspevanih migranata koji se odlično snalaze i sa jezicima i sa instrumentima.

U nemačkom Porajnju ili, recimo, u Berlinu i Frankfurtu. postoji dovoljna koncentracija jugoslovenskih urbanih emigranata i nemačkih zaljubljenika u novotalasne godine, koje u slučaju „Trovača“ dodatno odišu balkanskim šmekom. Svirke „Trovača“ po klubovima u Nemačkoj su uvek i plesna pražnjenja i energetski udari.

Rekao bih da je njihova prirodna publika tamo.

Džaranje po pepelu

Ovih dvestotinak ljudi u beogradskom Domu omladine dobili su istu, žestoku, dobru i poštenu svirku kao i publika na stotinama nastupa „Trovača“ po Nemačkoj. Ali nešto je bilo drugačije.

Nije samo mejnstrim okvir sa udobnim bioskopskim sedištima smetao ludovanju uz ska ritmove. Ovde su braća Rabrenovići kao gosti u svom rodnom gradu suočeni sa nikada izrečenom činjenicom da je muzička vatra koju su svojevremeno iz Beograda izneli u Nemačku u samom srcu njihovog grada u njihovom odsustvu svedena na nekoliko žiški. Inače je sve sami pepeo.

Novotalasne osamdesete nisu dovele do ekspanzije urbane kontrakulture već su ih devedesete i sve što je posle toga usledilo sabile u mišiju rupu.

Drukčije rečeno, sve što su osamdesete svojim zvukom obećale – individualnu slobodu, kosmopolitsku spremnost za međuprožimanje sa drugim i drugačijim, bolji svet u boljoj zemlji –  pretvorilo se kasnijim razvojem u radikalnu suprotnost.

Tribalizam ksenofobičnog kova, zločinački ratovi i njihov neizbrisiv zvuk – turbofolk –  trijumfovali su toliko nadmoćno i vladaju do te mere održivo da se čovek mora zapitati, nije li sveprisutna snaga jugoslovenskog roka iz decenija koje su prethodile, nisu li puni stadioni i hale, bili donekle lažna slika tadašnjeg stanja. Oni drugi su oduvek činili većinu.

Pokojni jugozvuk

Za mene je koncert „Trovača“ u Beogradu doneo jednu novu spoznaju. Oni su bića iz alternativnog muzičkog univerzuma. Oni pukim postojanjem pokazuju šta je jugoslovenski rok mogao biti da zajedno sa zemljom nije odavno umro.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović, pisac i kolumnista DW

Mogao bi da bude dovoljno levo da se nasmeje nacionalistima i korupcionašima. Mogao bi da bude dovoljno ironičan, drzak, pevljiv i ritmičan da nas, uprkos svemu, pokrene. Mogao bi da bude prirodno internacionalan. Multilingvalan. Slobodan.

Ali to više nije moguće u zemlji u kojoj je glavni muzički doživljaj Dačićeva interpretacija narodnjačkog hita Halida Bešlića.

I ne znam da li da se radujem tome što „Trovači“ unose nešto žara u opepeljen krajolik ili da se tu na Platou Milana Mladenovića rastužim nad mrtvim EKV-om, Vladom Divljanom ili nad ispumpanim Džonijem koji troši dane negde u Holandiji. Možda da još jednom gorko pomislim kako je sjajan bio početak Borinog urbanog pesnikovanja, početak koji nikako nije obećavao bedan kraj u zamašćenoj gibaničarskoj krčmi.

Sačekaću „kod Konja“  autobus broj 37 koji će me u svojoj utrobi odneti na Banovo Brdo. Šofer će odvrnuti svoju muziku sa mobilnog. Narodnjaci, zna se.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android