Trostruki aršini Turske

Erdogan je vrlo brzo nakon početka nemira u Egiptu poručio predsedniku Hosniju Mubaraku: „Ispunite opravdane zahteve vašeg naroda. Ispunite njegovu želju za reformama. U današnjem svetu ne mogu se ignorisati prava i slobode“.

Drugačija je bila prva reakcija na zahteve za demokratijom u Libiji. Erdogan je dugo ćutao i glavni razlog mogle bi biti tesne privredne veze dve zemlje. Turske kompanije već godinama grade fabrike, puteve, stanove i trgovinske centre u Libiji. Tek kada su demonstracije prerasle u građanski rat i kada je Turska morala da evakuiše desetine hiljada svojih građana iz Libije u Ankari su odlučili da pozovu Gadafija da ode.

Što se previranja u Siriji tiče, Turska je još uzdržanija. Erdogan je bio krajnje oprezan u kritici režima Bašara al Asada i rekao je samo: „Naša je dobronamerna želja da se u Siriji ne desi ono što se desilo u Libiji. To bi nas veoma zabrinulo“.

Preokret bez nasilja u Siriji?

Zaoštravanje situacije u Siriji predstavljalo bi katastrofu za Ankaru – i politički, i ekonomski. Politički, jer bi morala da se izjasni da li podržava Asada ili opoziciju. Ekonomski, jer su veze sa susednom Sirijom još tešnje nego sa Libijom, a od 2007. godine na snazi je i sporazum o zoni slobodne trgovine. Proteklih dana Erdogan je više puta razgovarao telefonom sa Asadom i savetovao mu da prihvati političke reforme.

„Turska bi želela da u Siriji dođe do mirnog, a ne nasilnog preokreta. Ako sirijskom rukovodstvu uspe da sprovede reforme, moguć je preokret bez nasilja“, smatra Osman Dindžer iz turskog Centra za nacionalna strateška istraživanja.

Međutim, trenutno ništa ne ukazuje na suštinske reforme u Siriji i tu malo pomažu i telefonski pozivi turskog premijera Erdogana.

Autori: Štefen Vurcel / Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković