Trk u hitnu pomoć | Mozaik | DW | 10.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Trk u hitnu pomoć

U Nemačkoj su stanice Hitne pomoći prepune pacijenata kojima zapravo tamo nije mesto. Logika pacijenta je da je bolje otići u hitnu, nego mesecima čekati na termin kod specijaliste. Ali to je tek polurešenje.

Jilmaz Kahriman je na poslu odjednom osetio bol u grudima, bolelo ga je i u vratu. Kad su i prsti počeli da mu se grče toliko da više nije mogao da drži ni olovku, znao je da mu treba lekarska pomoć. U Nemačkoj se u takvom slučaju treba javiti kućnom lekaru u njegovoj ordinaciji – nema, kao u Srbiji, domova zdravlja. Ali to po pravilu znači čekanje od nekoliko dana do prvog slobodnog termina. Pacijent može odmah da se obrati i specijalisti, ukoliko zna koji mu specijalista treba, ali to onda često znači da će se termin čekati nedeljama ili mesecima.

Tako se četrdesetogodišnji Kahriman odlučio da ode u stanicu Hitne pomoći – ali ni to nije uvek najbolje rešenje: „Kada sam im rekao za bolove, pretpostavili su da je to mali srčani udar. Ili ne znam šta su mislili. Zato sam tamo dobio prve lekove.“ Lek je bio sredstvo za razređivanje krvi – i ništa mu nije pomogao. Mladi lekar koji ga je prihvatio je pozvao dvojicu kolega i Kahriman je uvek iznova morao da priča sve ispočetka. U međuvremenu jedva da je osećao svoje ruke jer je proticalo dragoceno vreme.

Na kraju su ga poslali – u drugu bolnicu. „Tamo su lekari bili nešto stručniji i odmah su me poslali na magnetnu rezonancu.“ Tamo su videli da to nije srčani udar nego spinalna stenoza to jest sužavanje kanala kičmene moždine. „Ali ni oni nisu smatrali da je potrebna operacija“, kaže Kahriman.

Sve se to dogodilo pre tri godine i posledica ovog susreta Jilmaza Kahrimana sa nemačkim zdravstvenim sistemom – je upravo katastrofalna. U vremenu koje je izgubljeno je došlo do nepovratnih oštećenja nervnog sistema: u međuvremenu može jedva da pomera udove, a hoda samo uz pomoć drugih. Više nikad neće moći da radi i u međuvremenu je podigao tužbu protiv nemačkih lekara.

Kratak put do Hitne

Zapravo su tu dva, podjednako velika problema: prvi je što u Nemačkoj zapravo uopšte ne postoje lekari specijalizovani za urgentnu medicinu. Naravno, tamo često ima iskusnih lekara koji će odmah uočiti pravi problem, ali uglavnom na dežurstvu sede mladi lekari na praksi. Ako žele da postanu hirurzi, onda još možda ima razloga da tamo provedu svojih pola godine, ali inače su jedva motivisani. „Tako neki asistenti dežurstvo u hitnoj smatraju kaznom jer im neće pomoći u njihovoj specijalizaciji“, kaže i doktor Mihael Vining, šef odeljenja hitne pomoći u Marijanskoj bolnici u Hamburgu.

Deutschland Gesundheit Rezeption Arzthelferin Arzt Patienten Wartezimmer

U privatnim ordinacijama se često mesecima čeka na slobodan termin

Potreba za specijalistima urgentne medicine je utoliko veća jer i sve više građana radije odlazi u hitnu nego što čeka na termin u nekoj lekarskoj ordinaciji. Hitnoj pomoći se javlja čak dvadeset miliona pacijenata godišnje. To znači da svaki četvrti stanovnik Nemačke jednom u godini ode u stanicu Hitne pomoći. Samo u hamburškoj Univerzitetskoj klinici je 2015. došlo 73.000 ljudi, 2.000 više nego u godini pre toga. U Hamburgu su zato apelovali na građane da ne dolaze u Hitnu – ako stvar zaista nije hitna.

Doktor Gugl

Štefan Hofmajster, potpredsednik Udruženja lekarskih ordinacija Hamburga, misli da su današnji ljudi previše opsednuti svojim telom. Uz to, mnogo je lakše informisati se o medicinskim pitanjima – i neretko se na internetu lako nađu najstrašnije dijagnoze već i za banalne simptome. Taj problem „Doktora Gugla“ odlično poznaje i doktor Wining. Upravo ima jednog pacijenta kojeg već duže vreme boli trbuh i ponekad mora da povraća. U poslednje vreme u onome što povrati vidi i malene krvave niti – i sad je tu, u hitnoj pomoći hamburške Marijanske bolnice.

Za razliku od tog pacijenta, doktor još nije uveren da je to bilo šta ozbiljno: „Čim u internet pretraživač upišete reč 'krv', naći ćete sigurno barem jednu stranicu koja će vam po vašim simptomima najaviti najstrašniji kraj u skoro doba. Zato takvim pacijentima nije lako objasniti da potraže lekarsku praksu gde će na gastroskopiju čekati mesec ili duže. Medicinski nema razloga za veću žurbu, ali pacijent će to sprovesti u strahu i užasnim mislima“, kaže Vining.

Uticajni lobi privatnih praksi

To je pak drugi golemi problem u nemačkom zdravstvenom sistemu: rivalitet između bolnica i lekarskih praksi. Kako bi podstakli razvoj sistema privatne lekarske nege, stručnim odeljenjima bolnica je čak zabranjeno da prihvataju pacijente bez uputa barem kućnog lekara, a još bolje neke specijalističke prakse. A to znači da će proći meseci pre nego što bolesnik ili „bolesnik“ zaista dobije pregled za koji misli da mu je potreban.

Ta mera je zamišljena da lekarskim praksama zajamči siguran izvor prihoda, ali je problem što su i mnoge ordinacije već odavno prepune i previše zaposlene. Nisu ni motivisane da rade izvan redovnog radnog vremena.

Deutschland Medizinstudenten in der simulierten Rettungsstelle in der Charité in Berlin

U hitnoj pomoći dežuraju često lekari na praksi

Ipak, lekarski lobi i uticajna pokrajinska Udruženja lekarskih ordinacija raspoređuju novac osiguranika lekarima i bolnicama i istrajavju u tome da svaki pacijent prvo ode u privatnu praksu – i tek onda možda bude upućen u bolnicu. U međuvremenu tek oko tridesetak odsto bolesnika u bolnicama u Nemačkoj je tamo došlo sa uputom – svi ostali su došli kolima hitne pomoći u slučajevima gde zaista nije bilo nikakve sumnje u hitnost.

Zato je na primer Udruženje lekarskih ordinacija Berlina od ovog februara svim bolnicama poslalo dopis gde se traži detaljno pismeno objašnjenje zašto su nekog pacijenta primili na pregled ako je on bio u u redovnom vremenu. Inače – neće im biti plaćen tretman pacijenta.

Ko pita pacijente...

Šta o tome misle pacijenti ne treba posebno objašnjavati. U bolnicama pak upozoravaju da su oni ne samo moralno, nego i materijalno obavezni da pomognu baš svakome ko pređe prag neke bolnice: ako on umre za dan ili dva – makar došao tamo živ i naizgled zdrav, odgovorna je bolnica. Ali svakako bi bolnicama pomoglo da u odeljenjima hitne pomoći imaju i više lekara koji će znati da tačno procene da li neki pacijent zaista tamo spada jer ni izleti u bolnicu nikuda ne vode i samo dodatno opterećuju tamošnje kapacitete.

Štefan Hofmajster se ljuti: „Odakle ljudima ideja da ako ode u bolnicu u deset sati uveče, da će tamo naći stručnog lekara koji će ih primiti? Tamo će naći umornog, po pravilu mladog lekara, koji dežura već satima. Ako je to zaista nešto ozbiljno, onda se o tome mora u miru razgovarati, istražiti, proveriti. Za sve to hitna služba bolnice nema vremena. A ako to nije bio hitni slučaj, zašto je neko uopšte otišao tamo?“