Trauma – ključna prepeka za mir | Politika | DW | 14.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Nasilje nad ženama

Trauma – ključna prepeka za mir

Nasilje nad ženama u BiH veliki je problem. Pritom su posledice takvog nasilja počinjenog tokom rata, još prisutne u društvu. Traumama žena manipuliše se pred svake izbore u BiH, ukazuje ekspertkinja Gabrijele Miler.

default

Gabrijele Miler (u sredini) sa klijentkinjama u kući SEKA u Goraždu

DW: Širom sveta i ove godine će 14. februara biti organizovana manifestacija „Milijarda ustaje (One Bilion Rising). Jedan od gradova u BiH koji uzima učešća u toj manifestaciji, kojom se želi da se podigne glas protiv nasilja nad ženama i devojčicama, jeste i Goražde, gde deluje Centar „SEKA“ na čijem ste na čelu. Koliko je danas prisutno nasilje nad ženama u društvu BiH?

Gabrijele Miler: Nažalost, nasilje nad ženama u Bosni i Hercegovini veliki je problem. Smatram da u BiH brojni problemi dolaze zajedno. S jedne strane, BiH je, pre svega u ruralnim područjima, još uvek veoma patrijarhalno društvo. To znači da su patrijarhalne strukture, odnosno tradicionalna patrijarhalna podela uloga i njihovo razumevanje, veoma prisutni. I za veliki broj žena, pre svega onih koje žive na selima, nasilje je skoro normalno. To znači da često nema svesti o tome šta je zapravo nasilje. Nasilje se izjednačava samo sa fizičkim nasiljem, ali nasilje je mnogo raširenije u psihičkoj formi, a ono se često ne posmatra ili ne doživljava kao takvo. Delimično ni od samih žena. To znači da se one osećaju loše, ali uopšte ne mogu ili ne znaju da kažu o čemu je zapravo reč, jer su navikle na neke oblike psihičkog nasilja od malih nogu.

U svetu je, kako se procenjuje, svaka treća žena izložena nasilju. Prema procenama različitih organizacija, među kojima je i UN Women, u BiH je svaka druga žena izložena nasilju. Često se može čuti da je zakonska regulativa u BiH u borbi protiv nasilja nad ženama relativno dobra, ali da je stanje na terenu katastrofalno. Čime to objašnjavate?

Upravo je to problem. Dakle, BiH je potpisala različite konvencije u vezi prevencije nasilja nad ženama i osiguravanja adekvatne zaštite i pomoći. Na papiru je sve navodno regulisano, ali u stvarnosti zapravo to ne funkcioniše. Brojne žene nisu spremne da podnesu prijavu protiv nasilja ili da čak traže pomoć od nadležnih institucija jer znaju da na kraju od toga neće biti ništa. U BiH recimo ne postoji dovoljno sigurnih kuća u kojima bi žene koje trpe nasilje mogle da pronađu siguran smeštaj. To znači da one zapravo nemaju alternativu. Takođe, nemaju ni pravo na socijalni stan, što se recimo u Nemačkoj podrazumeva, kao ni pravo na socijalnu pomoć, jer veliki broj žrtava nasilja nema sopstvene prihode ili mogućnost pronalaska i finansiranja stana kako bi bile odvojene od nasilnika.

Kuća SEKA - Zentrum für Therapie Fortbildung und demokratische Entwicklung

Gabrijele Miler: Na papiru je sve navodno regulisano, ali u stvarnosti to zapravo ne funkcioniše

Imate mogućnost direktno da poredite situacije. Gde je BiH u odnosu na Nemačku kada je reč o nasilju nad ženama?

Problem nasilja je ogroman, pri čemu ja ne želim da kažem da je u Nemačkoj sve u redu. I u Nemačkoj je to nažalost još uvek veliki problem, ali ipak ne toliko veliki kao u BiH. Bosna i Hercegovina, naravno, ima još jedan drugi problem kao „posleratno društvo“. Nažalost, više od 20 godina nakon rata, BiH je još uvek „posleratno društvo“. Politička agonija u zemlji koja nosi sa sobom podeljenost, huškanje, korupciju kao i socijalna i ekonomska nepravda koja traje već 20 godina, sprečavaju skoro svaku istinsku inicijativu koja bi vodila ka demokratskim društvenim promenama. Zato se ovde stvari samo rade formalno. Ono što mene često razočarava jeste to da retko ima interesa da se pronađu stvarna rešenja. Dakle, tema nasilja u porodici i nasilja nad ženama nije više tabu, ali u osnovi se ništa ne menja. A kada ja žene ohrabrim da nešto učine, onda se one suočavaju s time da nemaju alternativu, odnosno da nemaju perspektivu. I to je apsurdno. Zbog toga se ovde ponekad osećam kao u 19. veku.

Kampanja „Milijarda ustaje“ između ostalog naglašava i važnost međusobne podrške među ženama. Ima li te podrške u dovoljnoj meri u BiH? Prelazi li ta podrška nacionalne granice?

Ja bih to posmatrala na različitim nivoima. Ono što doživljavam, kada recimo organizujemo akciju „Milijarda ustaje“, jeste da žene koje su doživele nasilje ili ga još uvek doživljavaju, tom akciju bivaju ohrabrene. Međutim, Bosna i Hercegovina je još uvek, kao što sam već rekla, patrijarhalno društvo. U tradicionalnom, patrijarhalnom društvu uvek, naravno, postoji opasnost, jer žene dobijaju priznanje samo ako ispunjavaju uloge koje se od njih zahtevaju i ako se tome potčinjavaju. To znači da mi u patrijarhalnom društvu imamo problem da brojne žene same napadaju druge žene kada saznaju da su one žrtve nasilja ili da na primer žele da se razvedu. Ali ima i dosta primera ženske solidarnosti. To doživljavamo posebno u našem radu.

Nasilje nad ženama kojem su bile izložene žene u BiH tokom rata, još uvek je važna tema za društvo. Ove godine je 25 godina od početka rata u BiH. Vi ste među onima koji smatraju da je prevladavanje individualne i kolektivne traume preduslov za dugoročni mir. Dokle se došlo u preradi ratnih trauma? Ima li tu pomaka?

Naš pristup i naše ubeđenje jeste da stvarni i održivi mir može biti postignut samo iz baze, dakle ako ljudi zaista imaju mogućnost da prevaziđu traumu. Zašto je to tako? Mi razlikujemo različite simptome. Jedna grupa simptoma su simptomi hiperpobuđenosti. To znači da ljudi žive u stalnom očekivanju i strahu da će se ponovo dogoditi nešto loše. Druga grupa simptoma povezana je s tim da traumatizovani ljudi u osnovi pokušavaju da izbegnu sve što ima bilo kakve veze sa onim što su preživeli. Jedan deo takvog ponašanje odnosi se na generalizaciju. To znači da, ako smo od jedne grupe ljudi doživeli nešto loše, onda se bojimo i izbegavamo kontakt sa svima iz te grupe, da nam se ponovo ne bi dogodilo nešto slično. Taj proces odvija se na podsvesnom nivou i to je spontana reakcija. Dakle, mi generalizujemo, a to onda dodatno biva zloupotrebljeno kroz propagandu i kroz sve te političke igre. Time se manipuliše pred svake izbore, tim strahovima, tim iskustvima – i to je strašna zloupotreba. Sve dok se to tako događa, u BiH ne može biti stvarnog mira. Važno je da ljudi koji žive s traumom od preživelih strahota dobiju prostor i terapijsku podršku kako bi shvatili šta se njima dešava i da bi mogli da izađu na kraj sa tim strahovima i simptomima. Sa traumom se može terapijski raditi, ali da bi ljudi mogli opet da izgrade nekakav kvalitetan i srećan život, za to je neophodno da cela politička, ekonomska i društvena situacija bude drugačija.

Kuća SEKA - Zentrum für Therapie Fortbildung und demokratische Entwicklung

U patrijarhalnom društvu u BiH dešava se da i žene napadaju druge žene koje su žrtve nasilja, kaže Milerova

Vi ste u okviru projekta SEKA razvili poseban pristup u terapeutskom radu. O čemu je reč?

Deo našeg tzv. mirovnoterapijskog pristupa jeste pogled na traumu kao na ključnu od prepreka za mir. Osnova našeg psihoterapijskog rada bse azira na humanističkoj filozofiji i filozofiji psihodrame. Psihodrama je veoma delotvorna metoda i u radu sa traumatizovanim ljudima, ali nju bi trebalo koristiti veoma oprezno i zbog toga smo tu metodu specijalno prilagodili potrebama traumatizovanih ljudi. Aspekt koji je veoma važan jeste taj da mi u filozofiji psihodrame polazimo od toga da u svakom čoveku, sve dok on živi, postoji kao neka iskra – Božija iskra koja ga vodi i koja je veliki unutrašnji resurs. Ona je potencijal za samoisceljenje, prevazilaženje kriza i potencijal da se ponovo postane kreativan i sposoban za delovanje i vraćanje samopoštovanja. To je potencijal za razvijanje sopstvenog isceljenja i ozdravljenja.

Nema tačnih podataka o broju silovanih žena u ratu. Amnesti internešenal procenjuje da je reč o oko 20 000 žena. Imaju li te žene danas, prema Vašoj proceni, adekvatnu psihološku pomoć i podršku društva?

Mislim da je taj broj mnogo veći. Nedavno sam čitala da je reč o 50 000 silovanih žena, ali svaka pojedinačno je previše. Smatram da su te žene bile sve te godine nakon rata mnogo više zloupotrebljene, nego što su dobile podršku. Izdvojiću organizaciju Medika iz Zenice i Vive žene iz Tuzle kao pozitivne primere. A šta se zapravo dogodilo? Bilo da je reč o institucijama, policiji, sudovima, državnim tužilaštvima, organizacijama za zaštitu žrtava, međunarodnim organizacijama – svi oni imali su i imaju sopstvene interese. Državna tužiteljka recimo, imala je interes da žene što pre daju izjave i da se njihovi slučajevi procesuiraju. To se često događalo pod veoma teškim okolnostima i nisu uopšte uzimane u obzir potrebe i stanja teško traumatizovanih žena. One su bile prisiljene da protiv svojih želja prisustvuju javnim akcijama ili da daju intervjue za medije o strahotama koje su preživele. Dakle, iz višegodišnjeg rada mi je poznato da su te žene, zbog tog načina dugogodišnje zloupotrebe, mnogo puta ponovo prošle tešku retraumatizaciju. Mi kroz naš terapijski rad pružamo podršku tim ženama i radimo na njihovom osnaživanju.

Gabrijele Miler je terapeutkinja s dugogodišnjim iskustvom u radu sa traumatizovanim ženama i decom tokom rata u BiH i Hrvatskoj. Ona je i suosnivač Udruženja SEKA Hamburg i Projekta SEKA u Goraždu u Bosni i Hercegovini.