Tršćanski mrzovoljni šarm | Mozaik | DW | 05.12.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Tršćanski mrzovoljni šarm

Mršavije devojke i momci su na povratku iz Trsta mogli da obuku po troje farmerki i prevare graničare. Trst kakvim ga pamte Jugosloveni danas postoji u tragovima u Kataniji ili Palermu. Ovde ga više nema.

Veliki kanal u Trstu

Veliki kanal u Trstu

Ostalim gostima nevidljivi, iza mene igraju tablić Džems Džojs, Franc Kafka i Rajner Marija Rilke. Na trenutak pomislim da im se pridružim. Uz malo napora mogao bih da ih čujem.

Kafka bi Džojsu rekao ono što je i rekao svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, kada ga je ovaj pitao da li ima nade: „Obilje nade. Beskonačno puno, samo ne za nas.“ Džojs bi promrmljao da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi. A Rilke bi na to: „Svaki anđeo je strašan.“

Ispijam kafu u Trstu i zamišljam ovaj skup književnih heruvima u „Kafeu ogledala“ koji je 1839. otvorio grčki gazda. Ako je igde bio moguć taj susret, onda je to bilo baš ovde, gde su u prvim decenijama prošlog veka zalazili ljudi čija imena će kasnije studenti književnosti izgovarati sa strahopoštovanjem.

Irac Džems Džojs je živeo u Trstu, njegov brat je tu čak i umro. U tom gradu je napisao roman koji će postati neka vrsta biblije modernizma – „Uliks“.

Rilke je svoje „Devinske elegije“ pisao u dvorcu grofova od Duina. Nalazi na svega nekoliko kilometara od Trsta. Slovenci, koji su pre Drugog svetskog rata u mestu činili većinu, zvali su ga Devin, a na nemačkom, jeziku Habsburške krune kojoj je Trst pripadao više od pet vekova, bio je to Tibajn.

A Kafka? Kada se zaposlio u moćnom osiguravajućem društvu Đenerali, želeo je da ga rasporede u centralu u Trstu. Dobio je filijalu u Pragu. Ali je dolazio u ovaj grad. Sva trojica su svojevremeno zalazila u kafe na glavnom trgu. Ali tog lepog zimskog dana godine 2001. oni razgovaraju samo u mojim mislima.

Trostruke farmerke

Dobra je to prilika bila da tu, usred Trsta, uz kafu koja je zaista bila izvrsna, pokušam da se setim mog ličnog Trsta. I onda mi pred unutrašnje oko iskrsne leto 1984. Dospeo sam u Vrsar jer je moja devojka studirala turizam i znala kako da nađe odlične ponude. Vrsar je tada bilo pospano istarsko mesto poznato po nudističkoj plaži i odličnom hotelu.

Devojka je negovala strast prema tršćanskim krpicama. Kao i pola Jugoslavije, ona je svake godine odlazila do „našeg Trsta“ da pazari odevne predmete koji će izazivati zavidne poglede devojaka i radoznale poglede njihovih momaka.

Suknjice od džinsa, farmerice koje su po kroju već bile drukčije od onih koje su šverceri prodavali po jugoslovenskim pijacama, majice sa atraktivnim, nerazumljivim izrazima. I još mnogo toga.

Ostala su zdanja, sve ostalo je nestalo

Ostala su zdanja, sve ostalo je nestalo

Prema procenama, u Trst je svake subote dolazilo do 100.000 Jugoslovena, radnim danima bilo ih je po 25.000. Osim odeće, kući su vukli kafu, šećer, ulje, sve što su mogli da nađu jeftinije. Posebno su bili cenjeni mršave devojke i momci, oni koji su mogli da obuku po troje farmerki.

Jugoslovenski carinici su bili mali bogovi. Nekada puste ljude bez reči. Nekada ih maltretiraju. Ponekad ispruže ruku. Ali bujicu ljudi nisu mogli do kraja pregledati.

Jakna iz Trsta

Zato nisam bio začuđen kada je predložila da napravimo jednodnevni izlet do Trsta. Imao sam mali problem – pasoš su mi zadržali u vojnom odseku. Tada su studenti u Jugoslovensku narodnu armiju išli po sistemu 12 plus 3.

Posle gimnazije moraš odmah da odslužiš 12 meseci, a kada završiš fakultet ideš još tri meseca u kasarnu. Dok ne odslužiš ta tri meseca – nisi se odužio otadžbini. A ko se nije odužio – ne može u inostranstvo, da ga truli kapitalizam slučajno ne zavede, pa da se ne vrati i tako ostane državi dužan tri meseca glupiranja po vojnim poligonima.

Moja devojka je sama otišla do Trsta, a ja sam tužan mahao za autobusom. Naveče sam je dočekao kao da je došla sa duge planete. Donela je punu torbu. U njoj je bila i jakna za mene. Ruska kragna, kopčanje na stranu kao kod vojnika konfederacije. To će mi ostati najdraža jakna u životu. Odlučio sam da se i ja domognem tog Trsta čim se dokopam pasoša.

Ali Jugoslaviji, zemlji čiju je omladinu oblačio Trst, vreme je isticalo. Devedesete su me katapultirale u Nemačku, Trst se udaljio od mog života kao nedosanjani san. Sve do tog predbožićnog, divnog zimskog dana u novom milenijumu, kada sam iz Opatije stigao u grad.

U Trst autobusom iz Istre

U Trst autobusom iz Istre

Usrana idila

Sećam se da je u autobusu neki otac tešio sedmogodišnjeg dečaka koji se grčio do njega držeći se za stomak. Upravo smo bili na ničijoj zemlji između Slovenije i Hrvatske. Zamolili smo vozača da stane. On je rekao – pa da odem pravo u zatvor. Uskoro se autobusom proširio vonj ljudskih fekalija.

Nisam tako zamišljao svoj prvi susret sa Trstom: Dole vidim Tršćanski zaliv i zlatastu površinu Jadrana. Vedro je. Grad u koji se serpentinama spuštamo, nalegao je bezbrojnim građevinama na padine i litice, sav okrenut prema vodi. A smrad izazvan neljudskom strogošću ljudskih granica štipa nozdrve.

U tom sam se trenutku zapitao kako li je grad izgledao Hercegovcima, Ličanima i ostalim jugoslovenskim partizanima koji su se 1945. sa okolnih čuka spuštali u grad pod snažnom nemačkom vatrom. A kako tek pripadnicima kvislinškog Srpskog dobrovoljačkog korpusa koji su se u gradu borili rame uz rame sa pripadnicima Vermahta i SS? 

Šta li su mogli da misle gorštački partizani kada su paradirali tršćanskim glavnim trgom, a šta kada su pod pritiskom zapadnih saveznika napustili grad? Nisu li se setili svih onih drugova koji su poginuli za grad koji nikada neće biti „naš“ kako su sugerisale tadašnje parole.

U Trstu sam ostao do sumraka. Muvao sam se po kafeima na kanalu Grande, pojeo picu, popio grapu i onda se vratio na železničku stanicu – onu istu na koju su od 1915. sa voza poslednji put silazili austrougarski vojnici, Austrijanci, ali i Česi, Hrvati, Bošnjaci, Srbi, da bi u „Belom ratu“ sa Italijom ostavili kosti po alpskim kotama.

Pod senkom tvojih krila

Petnaestak godina kasnije opet sam došao u grad. Istim putem preko Istre i Slovenije do Trsta, nešto boljim autobusom. Ovaj put veličanstveni pogled na Tršćanski zaliv nije ometala nikakva olfaktorna diverzija. Bilo je leto.

U gradu sam opet, na obali, sa glavnim trgom i njegovim klasicističkim građevinama iza mene. Posmatram „Devojke iz Trsta“, skulpture na ogradi mola prema moru. One od 2004, kada je grad proslavio 50 godina pripajanja Italiji, šiju italijansku zastavu. Iza mene je Fontana četiri kontinenta.

Kafe ogledala je, čitao sam, neko vreme je bio zatvoren, pa je opet otvoren. Zastajem na vratima. Ona trojica kartaroša nisu na svom mestu. Idem dalje. Tamo desno naići ću na „Teatro Verdi“, pa  na Grčku pravoslavnu crkvu. Otići ću, naravno do Crkve svetog Spiridona.

Srpska pravoslavna crkva u Trstu

Srpska pravoslavna crkva u Trstu

Priča o doseljavanju Srba u Trst zaslužuje nekoliko napomena. U prvoj polovini 18. veka dolazili su bogati trgovci ili porodice sa starim plemićkim imenima, iz Herceg Novog, Dubrovnika, Sarajeva, Hercegovine. Udruženi sa Grcima izborili su 1748. pravo da izgrade crkvu. Potom je nekoliko decenija trajao spor sa braćom Grcima oko toga čija je crkva. Sve dok Grci nisu izgradili svoju.

Srbi su srušili staru crkvu i 1869. podigli velelepno zdanje – Crkvu svetog Spiridona. Trst sada u strogom centru ima dve pravoslavne crkve. Od nekadašnje bogate zajednice ostalo je malo. U orlovskom grbu tih ljudi koji su u austrougarskoj carskoj luci podigli svoj hram stajao je i njihov moto – „Sub umbra alarum tuarum“ – „Pod senkom tvojih krila“.

Vodič Umberto Saba

Ne mogu celi dan da ostanem u toj senci. Idem dalje. Potapšaću usput kip Džojsa po ramenu i reći mu u sebi da je istorija zaista košmar, ali nikako da se probudimo. Doći ću u iskušenje da novi Trst označim kao neljubazni, šminkerski grad sa naduvanim cenama i fensi navikama.

Zaista dobru picu sa prihvatljivom cenom dobićete na jugu Italije. Tamo možete naći i fine krpice po dobroj ceni. Trst kakvim ga pamte Jugosloveni postoji u tragovima u Katanijiili Palermu. Ovde ga više nema.

Slavna prošlost je zamrznuta u habzburškoj arhitekturi, u okolnim dvorcima. Ali to nije više onaj grad u kojem svi govore više jezika, lokalni italijanski dijalekt, slovenački, nemački, grčki, srpski, hrvatski. Te jezike sada govore gastarbajteri.

Devojke iz Trsta

"Devojke iz Trsta"

Odlazeći iz grada prisećam se svog studentskog sobička u Sarajevu. Na krilu mi je bila antologija italijanskog pesništva. Čovek koji je je rođen u Trstu, Umberto Saba, zapisao je u pesmi Trst i sledeće stihove:

Trst ima mrzovoljni
šarm. Ako hoćeš
on je kao uličar, zao i nezasit
sa plavim očima i rukama odveć velikim
da bi poklonile cveće:
kao ljubav
sa ljubomorom.

Umberto Saba je tako video svoj Trst u prvoj polovini prošlog veka. To je bio prvi Trst koji sam ja – čitajući italijansku poeziju – na neki način upoznao. Docnije, kada sam bivao u stvarnom gradu, razumeo sam da je pesnik već našao reči za ono što stranac oseća u susretu sa njegovim gradom.

Da, to je mešavina mrzovolje i ljupkosti, pomislim, dok zaliv, uokviren prozorom autobusa, nestaje u tami. Valjda moraš biti rođen ovde, da bi to zavoleo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama