Tibet je Kina zbog Džingis Kana i pruge?

Kineska vlada polaže pravo na Tibet kao neodvojivi deo teritorije zemlje. Kako je Kina stalna članica Saveta bezbednosti sa pravom veta, malo je verovatno da bi to pitanje moglo pravno biti rešeno u okvirima UN. Na osnovu čega Kina polaže pravo na Tibet? U kineskim publikacijama pominju se tri odrednice: istorija, oslobođenje, razvoj.

Istorija kineske vladavine u Tibetu, prema tumačenju Pekinga, počinje jednim Mongolom: Džingis Kanom. Njegova vojska osvojila je Tibet u 13. veku, pre osam vekova. Mongoli su, naravno, osvojili mnogo više – njihova teritorija prostirala se od Poljske do Indije. Kina je bila samo mali deo mongolskog carstva. Međutim, kineski istoričari označavaju vladavinu Mongola kao dinastiju Juan i tako su je uključili u istoriju Kine.

Interes za Tibet zamro je za vreme prave kineske dinastije Ming tokom sledećih pet vekova i probudio se ponovo u 18. veku. Tada je car mandžurske dinastije Ćing uspostavio vlast nad Tibetom. Ali, i to je bila strana dinastija, primećuje hamburški istoričar Oskar Vegel: „Hteo bih da naglasim da ni Mongoli, ni dinastija Ćing nisu bile kineske dinastije, nego strane. I kao o takvima piše se i u kineskim istorijama“.

Proglašenje nezavisnosti

Mandžurska dinastija Ćing srušena je 1911. godine i tadašnji 13. dalaj-lama iskoristio je priliku da proglasi nezavisnost Tibeta. Zvanično, nezavisnost je proglašena 1913. godine. Prema mišljenju stručnjaka za međunarodno pravo Ekarta Klajna iz Potsdama to je od presudnog značaja: „Otada, Tibet državnu nezavisnost može da izgubi samo međunarodnopravnim aktom. Na primer, dobrovoljnim ujedinjenjem sa Kinom na osnovu odluke o samoopredeljenju. Samoopredeljenje u međunarodnom pravu znači da se slobodno odlučuje o svom političkom statusu“.

Kako istorijski argument sam po sebi nije dovoljan, kineska propaganda rado ukazuje na tamne strane nekadašnjeg Tibeta. Tako se piše da je kineska armija oslobodila Tibet feudalnog režima. Profesor tibetologije u Bonu Diter Šu o tome kaže: „Nesporno je da je Tibet bio neka vrsta srednjovekovne države i da kazne kao što je bilo javno bičevanje više nisu u skladu sa vremenom. Ali, uz taj argument bilo je moguće osvojiti i Butan, pa i mnoge druge zemlje, prema mom mišljenju čak i Avganistan. Dakle, to ne opravdava osvajanje druge države, pogotovo ne u trenutku kada je Srednja Azija na razmeđi između srednjovekovnog i modernog“.

„Doneli smo vam civilizaciju…“

Uz oslobođenje, Kinezi rado pominju šta su sve učinili za razvoj Tibeta. Oskar Vegel ovako predstavlja tok njihovog razmišljanja: „Mi, Kinezi, doneli smo vam civilizaciju. Prebacili smo vas iz srednjeg veka u 21. vek. To počinje sa školstvom i visokim obrazovanjem i, preko televizije, završava izgradnjom železničke pruge preko permafrosta (tlo koje je zamrznuto preko čitave godine) kojom je prvi voz prošao u julu 2006. godine. Šta bi još trebalo da učinimo? Uveli smo vas u 21. vek, a vi ste toliko nezahvalni da to ne priznajete“, tumači Vegel način kineskog razmišljanja.

Istina, za međunarodno pravo nije ni od kakvog značaja šta je neka sila investirala u drugu teritoriju. Iz toga ne proističe i pravo na suverenitet nad tom teritorijom. Sa stanovišta međunarodnog prava nešto drugo je relevantno: Kina izričito tvrdi da je nadležna za sve što se dešava u Tibetu. Ali, međunarodno pravo obavezuje Kinu i na poštovanje standarda o ljudskim pravima i te standarde obavezna je da poštuje i u Tibetu. I kada se iz inostranstva čuju kritike Peking ne može jednostavno da ih odbaci kao mešanje u unutrašnje poslove. Ko je preuzeo međunarodne obaveze mora da prihvati da drugi zahtevaju da te obaveze i poštuje.

autori: Matijas fon Hajn / Nenad Briski

odg. urednik: Nemanja Rujević