Evropski parlament je, nakon dugog izbornog maratona, izabrao novog predsednika. To svakako nije vest dana, ali je ona za Evropsku uniju ipak veoma značajna. Po prvi put su poslanici do kraja iskoristili mogućnosti koje im pri izboru predsednika omogućava pravilnik i u napetom izbornom postupku na kraju izabrali konzervativnog italijanskog političara Antonija Tajanija. Ovoga puta to se dogodilo bez zakulisnih dogovora u bespućima parlamentarnih hodnika i kancelarija. Stare koalicije su se razišle, sklopljeni su novi savezi… Demokratska svakodnevica, reklo bi se.
Sad bar niko – a evroskeptici to rade vrlo rado – ne može da optuži Evropski parlament da nije slobodan u svojim odlukama. O Berluskonijevom kompanjonu Tajaniju može svako da misli šta hoće. On će sigurno biti predsednik drugačijeg kova, nego što je to bio socijaldemokrata Martin Šulc koji je vrlo aktivno koristio tu u suštini protokolarnu funkciju, da stvara većinu u parlamentu i postiže kompromise sa Evropskom komisijom. Svoje nadležnosti je rastegao u najvećoj mogućoj meri – ali time je parlamentu EU dao novo lice i karakter. Tajani će pre biti neko ko se povodi za politikom mirne ruke. Italijanskom političaru je više do reprezentacije, nego do aktivnog delovanja.
Funkcija predsednika biće vraćena na „normalni“ nivo. U percepciji javnosti, predsednik Evropskog parlamenta pašće u beznačajnu pozadinu. Parlament gubi svoj naličje, a to će posebno da se oseti u najvećoj zemlji-članici gde se, sada već bivši predsednik parlamenta Šulc, spominje kao mogući kandidat za kancelara ili ministar spoljnih poslova. Ali izbor novog predsednika imaće još veće posledice po odnose u parlamentu. Izborom Tajanija okončana je faza neformalne „velike koalicije“. Konzervativci i socijaldemokrate su do sada zajednički donosili zakone i pregovarali s drugim legislativnim telom – Savetom EU. Ta praksa je sada okončana.
Sada dolazi period mukotrpnih pronalaženja fleksibilnih većina u parlamentu. To će oduzeti mnogo vremena, a odluke učiniti nepredvidljivim. Evroskeptici i populisti bi mogli, češće nego do sada, da budu faktor koji odlučuje. Evropska legislativa bi tako postala sporija i neefikasnija, a to je nešto što Evropskoj uniji u vreme kriza oko „bregzita“, neizvesnosti oko Donalda Trampa, otvorenih pitanja oko migracije i izbeglica –najmanje treba. Snage u parlamenta EU, ponovno bi trebalo da pronađu zajednički jezik. Za dobrobit Evrope.