„Teorije zavere često ukazuju na stvarne probleme“ | Politika | DW | 25.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

„Teorije zavere često ukazuju na stvarne probleme“

U nemačkom manastiru Dalhajm trenutno je u toku izložba o istoriji teorija zavera. „One moraju da se shvate ozbiljno“, kaže u intervjuu za DW Mihael Buter, autor knjige „Ništa nije kao što izgleda: o teorijama zavere“.

Kondenzacioni tragovi putničkog aviona su u stvari hemijske supstance kojima nas zaprašuju, iza atentata na kule bliznakinje u Njujorku 11. septembra 2001. stoji CIA, a Angela Merkel je u stvari ćerka Adolfa Hitlera. Osim toga Jevreji, masoni i iluminati pokušavaju da ostvare svetsku dominaciju… Teorije zaverese šire brzo i teško nestaju. Mihael Buter u intervjuu za DW objašnjava zašto su tako popularne i zašto je one koji u njih veruj teško razuveriti činjenicama.

DW: Gospodine Buter, teorije zavere su širokog spektra: mogu biti zabavne, jer su bezopasne, poput one o Elvisu Prisliju koji navodno nije umro i živi na jednom usamljenom ostrvu, ili smešne kada kažu da je Angela Merkel vanzemaljac. Kada teorija zavere postaje problematična?

Mihael Buter: Čak i naizgled bezopasna teorija zavere može biti problematična, kao recimo kada neko veruje da je Angela Merkel vanzemaljac i misli da mora nešto da učini u vezi s tim. Ali generalno govoreći, one nisu bezopasne kada su usmerene protiv slabijih ili manjinskih grupa, kao što su izbeglice ili istorijski protiv Jevreja. U isto vreme, teorije zavere mogu, naravno, biti opasne za naš demokratski suživot.

Zato što raste nepoverenje u politiku?

Ako neko pretpostavlja da su naši političari u dogovoru i da nema nikakve veze da li da glasa za Demohrišćane ili Socijaldemokrate ili Zelene ili stranku Levice, jer su svi oni ionako samo kao marionete deo neke zavere, onda se on, ili povlači iz bilo kakvog bavljenja politikom, ili se okreće onima koji se predstavljaju kao prava alternativa tim starim strankama. To su poslednjih godina širom sveta uglavnom desničarske populističke stranke. Ali ni one uglavnom ne pomažu da se reše problemi.

Prof. Mihael Buter istražuje teorije zavere i sprovodi istraživački projekat EU na tu temu

Prof. Mihael Buter istražuje teorije zavere i sprovodi istraživački projekat EU na tu temu

Na primeru sve većeg jaza između bogatih i siromašnih širom sveta, i prosvetljeni ljudi takođe mogu da steknu utisak da nešto nije u redu u našem političkom sistemu. Da li to podstiče teorijama zavere?

Definitivno. Teorije zavere nisu samo domen paranoidnih ludaka ili fantasta, koji svakako postoje. Ali ima i mnogo racionalnih ljudi koji veruju u teorije zavere, jer traže objašnjenja za prilično realne probleme. U velikoj većini slučajeva, morate te ljude shvatiti ozbiljno jer su oni simptom i upućuju nas na probleme koji ljude muče. Teorije zavere o novom svetskom poretku su, naravno, odgovori na probleme povezane s globalizacijom. Osim toga, poslednjih godina u Nemačkoj je tzv. velika koalicija demohrišćana i socijaldemokrata i protiv svoje volje doprinela širenju terena za teorije zavere. Došlo je do velikog približavanja CDU i SPD, kako u vezi s temama kojima se bave, tako i kada je reč o ideologiji. Jedni su skrenuli udesno, drugi ulevo i našli su se u sredini. To može osnažiti utisak da je to zapravo jedno te isto.

Teorije zavere su danas na lošem glasu, ali to nije uvek bilo tako. Ranije su te teorije smatrane elitnim znanjem. Da li je to zato što protok informacija tada nije bio toliko rasprostranjen kao danas?

Ne. Tada je bilo više stvarnog ubeđenja, i u mejnstrimu, i u elitnom i akademskom diskursu, da svet upravo tako funkcioniše. Danas su teorije zavere pre svega diskvalifikovane uvidima iz psihologije i savremenih društvenih nauka, koje kažu da društveni sistemi razvijaju sopstvenu unutrašnju logiku. Mi danas možemo da objasnimo zašto se ljudi ponašaju kao da su se o nečemu dogovorili, a da to nije slučaj. Ti koncepti nisu postojali u 17, 18. i 19. veku, već su počeli da se razvijaju tek od kraja 19. veka.

To znači da su baš u vreme prosvetiteljstva teorije zavera bile posebno popularne?

U vreme prosvetiteljstva ljudi su tražili nereligiozne obrasce objašnjenja sveta. Logika prosvetiteljstva kaže da uzrok i posledica moraju da budu međusobno povezani. Onda dolazi do svetonazora koji osnažuje verovanje u teorije zavjere, čak i među obrazovanim i najinformisanijim ljudima tog doba.

Imitator Elvisa Prislija iz Malezije

Kralj rokenrola je živ?! Stanuje u Maleziji?!

Kako je koncept teorije zavere postepeno izgubio svoje značenje?

To je proces do kojeg je došlo u zapadnom svetu. Postoje dva stuba koji su do toga doveli. To je prvo sociologija, recimo ona Karla Popera. On kaže da su teorije zavere loša sociologija, jer slabo objašnjavaju kako društva funkcionišu i sve svode na svrhu. Pritom one ne uzimaju u obzir da se neke stvari jednostavne dogode, bez da su rezultat neke namere i bez da to iko želi.

A drugi stub?

To je socijalna psihologija: Jevrejski naučnici kao što su Teodor Adorno ili Leo Levental su iz Nemačke pobegli u egzil u SAD. Oni su videli kakve strašne efekte imaju teorije zavere, naime da vode u holokaust koji u temelju ima teoriju jevrejske svetske zavere.

Danas imamo pristup ogromnoj količini informacija samo ako smo spremni barem malo da se odmaknemo van uobičajenih gabarita. Iako svi dobijaju informacije putem interneta, čini se da taj medij baš podstiče širenje teorija zavere, a ne da ih suzbija. Zbog čega su pristalice teorija zavere toliko otporne na činjenice?

Studije iz SAD pokazuju da ubeđeni teoretičari zavere još više veruju u svoje teorije nakon što se suoče sa ubedljivim protivdokazima. Teorije zavere su izuzetno važne za identitet onih koji veruju u njih. One objašnjavaju kako svet funkcioniše. I tamo je sve povezano, nema slučajnosti, jedan zupčanik hvata drugi. Osim toga, verovanje i propagiranje teorija zavere znači da čovek može da se izdvoji iz gomile. Teoretičari zavere tvrde: „Mi razumemo kako svet stvarno funkcioniše. Mi smo se probudili, otvorili oči, dok drugi hodaju svetom kao mesečari.“ Utoliko njihov identitet u velikoj meri zavisi od verovanja u teorije zavere.

Teorije zavere se takođe koriste kao sredstvo dezinformacije, dakle ne od ljudi koji u njih stvarno veruju i žele da o tome obaveste druge, već od onih koji svesno žele da na druge ljude utiču.

Jasno je da postoje oni koji to cinično koriste za postizanje određenih strateških ciljeva. Ali u konkretnim slučajevima vrlo je teško razlikovati da li on to stvarno veruje ili ne. Medijski portal „Bazfid“ dobro je opisao ulogu Džordža Sorosa za teoretičare zavere u Mađarskoj, posebno od strane Viktora Orbana. Tu je veoma dobro opisano kako su dva Orbanova savetnika – pri čemu su oba, da ironija bude veća, Jevreji – izmislila teoriju Sorosove zavere, bez da je u tom trenutku iko u nju verovao, pa ni Orban. Ali to se promenilo. Od kolega iz naše međunarodne mreže, koji su preko informanata vrlo dobro obavešteni o mađarskoj vladi, znam da Orban u međuvremenu zaista veruje da je Džordž Soros na čelu te velike svetske zavere.

Bilbordi protiv Sorosa u Mađarskoj

Premijer Mađarske počeo je zaista da veruje u Sorosevu zaveru

Dezinformacija se pretvara u uverenje?

Psihološki, mi naginjemo tome da verujemo u stvari koje su nam korisne. Kognitivna disonanca koju imate kad stalno lažete je psihološko opterećenje i lakše je s tim izaći na kraj kad čovek i samom sebi kaže: To je ipak istina.

Čak i nešto što većina doživljava kao napredak, kao što je rodna ravnopravnost, koristi se za širenje teorije zavere. Da li je ljudima koji u to veruju realnost previše liberalna?

Teorije zavere često imaju jaku konzervativnu notu, u smislu očuvanja postojećeg poretka ili vraćanja nekom ranijem poretku, koji su navodni urotnici ukinuli. Tu je i paralela sa populizmom, to se vidi i u Trampovom sloganu: „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. Teoretičari zavere, isto kao i populisti, vode se nostalgijom za prošlošću. Uzmimo strah belaca u SAD. Oni vide da je njihov društveni položaj sve više potkopan. Čak i kada su bili siromašni, dugo su stajali iznad svih koji nisu bili beli – i stajali su naravno iznad žena. A sada im se to osporava. To je odbrana od društvene promene koju ne želite da prihvatite i koju možete dobro da objasnite kao zaveru. A onda je potpuno legitimno postupati protiv nje, jer se odupirete zaveri.

Može li se svet objasniti samo ako ga se pojednostavi i ako se za navodne greške u razvoju pronađe neki krivac?

Za neke ljude je lakše da prihvate da neki zlikovci u pozadini vuku konce, nego da prihvate da toga nema, jer niko ne povlači nikakve konce iz pozadine. Teorije zavere često pojednostavljuju i to tako da političko polje redukuju na zaverenike i one druge. U isto vreme, oni moraju da urade veoma komplikovane operacije da bi pokazali zašto su „X“ i „Y“ u dogovoru i da je sve to deo velikog plana.

Mihael Buter je profesor američke književnosti i istorije kulture na Univerzitetu u Tibingenu. On istražuje teorije zavere, sprovodi istraživački projekat EU na tu temu i autor je knjige „Ništa nije kao što izgleda: o teorijama zavere“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM