Tema rata u umetnosti

I deset godina nakon gradjanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, tema rata i ratnih zbivanja izaziva pažnju kako naučnika tako i običnih ljudi. U literaturi, filmu, pozorištu obradjuju se ratne teme iz ovog ili onog ugla, zapažano ili manje uspešno. Meša se dokumentarna proza, politički komentari i ispovedačka retrospektiva dogadjaja. Po mišljenju profesora iz Beograda Aleksandra Jerkova literatura koja se bavi pitanjima rata ne može se uvek svrstati u značajnija književna dela.

„Tokom devedesetih godina najozbiljnije napisane knjige, gotovo da nisu uzimale temu devedesetih. To je bio jedan odgovor ili odbrana ćutanjem, samo su neki manje uspešni ponekad popularni pisci govorili o samom ratu. Koliko sam ja mogao da primetim mnogo više u Bosni i u Hrvatskoj su se pisci radjali uz ovo iskustvo svoga života. Recimo Lamija Begagić ili Jergović nisu pisci koji bi se mogli zamisliti bez iskustva ratnog zbivanja.“

Iako naučnici podvlače jasnu liniju izmedju “visoke” i “niske” literature, ostaje pitanje da li i ta takozvana niska literatura dobrinosi stvaranju slike rata, neprijatelja i koliko ona ima udela u kreiranju mišljenja. Profesor Kristian Fos za univerziteta u Berlinu kaže:

„Subjektivna sećanja i iz toga proizašao proces stvaranja identiteta u posleratnom periodu nisu više privatne stvari. Sećanja obeležavaju resurse i opasnosti u daljem razvijanju kolektivnog. Čega ćemo se setiti zavisi od slike koju imamo o nama samima, od stvari koje podrazumevamo i od toga na koji način se pogodjeni uvršćuju u drušveni kontekst. Sećanja se mogu u izesnim okolnostima menjati, prilagodjavati, a njima se može i trgovati. Sećanja i identitet se neprestalno konstruiraju, rekonstruiraju i dekonstruiraju.“

Da je sećanje promenljivo potvrdjuje i primer putopisa. Tako pisci oživljavaju mitske priče, utemeljujući predrasude iz prošlosti. Profesorka Slobodanka Peković iz Beograda kaže:

„Boraveći u predelima, gde su se pre njihovog dolaska vodili ratovi, putopisci su problematizovali opisivanje sopstvenog iskustva, subjektivnog interpretiranja istorije i istine. Pri stvaranju književnog dela istinitost i tačnost nisu bitna ili nezaobilazna svojstva. Tako se ljudi, dogadjaji, predeli mogu prikazivati onakvim kakvim pisac želi da oni budu, a ne onakvim kakvi su.“

Profesor zagrebačkog univerziteta Zvonko Kovač, polazeći od ranih patrizanskih filmova, smatra da su se već u njima stvorile jasne slike neprijatelja.

„Zahvaljujući filmu i televiziji a manje književnosti u nama se formirala podela na nepomirljivo sukobljene strane: Nemce i partizane. Pa smo se i kao deca igrali ratova s tim podeljenim ulogama. Dobro usadjivani strah od Nemaca me je pratio kao učitelja dece naših gastarbajtera, gde sam u liku austrijskog policajca usred noći u neverovatnom strahu prepoznao SS oficira. Kao nacionalno osvešćeni Hrvat iz ranih 70-tih s posebnom sam suzdržanošću primio slično ideologizirano tematiziranje rata u Selenićevom romanu "Memoari Pere bogalja”, jer su ovde umesto Nemaca loši momci bili Hrvati, ustaše. Nije više bilo toliko konfrontacije prema Njemcima koliko su se tražili unutrašnji neprijatelji.“

Zajednički neprijatelj Jugoslavije bio je Nemac, jer su se literarni a i drugi radovi potrudili da neguju sliku neprijatelja. Danas su uloge drugačije podeljene pa su se neprijatelji našli u do juče zbratimljenim narodima. Svako se iz svoje perspektive i uglavnom kao žtrva seća minulog rata. Ni literatura nije ostala poštedjena, smatra profesor Kovač.

“Ja nemam drugog odgovora do Bodlijarovog, da moramo malo priznati našu vlastitu zloću, a ne se stalno prikazivati kao žrtve okolnosti, a mi smo svi dobri i najbolji. Da kao Srbi su najbolji sebi za sebe, Hrvati za sebe, Slovenci pogotovu su izvrsni... Jedino Mujo i Haso priznaju da nisu.“