Teška godina za Iran

2007. bila je teška godina za iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada.

U domovini mu prebacuju astronomsku inflaciju i drastičan pad životnog standarda. Osam njegovih članova kabineta već je dalo ostavku, uglavnom zbog neslaganja sa predsednikom o ekonomskim pitanjima. A ostavka glavnog iranskog pregovarača za nuklearna pitanja, Alija Laridžanija, jasno je pokazala da Ahmadinedžad gubi podršku medju svojim ljudima.

Najenomiljenija odluka iranskog predsednika bila je plan za ograničeno korišćenje nafte. Iako je Iran vodeći član Organizacije zemalja izvoznica nafte, bio je primoran da uvozi naftu jer nema dovoljno rafinerija.

Plan jeste uštedeo Vladi milione dolara, ali nije ispunio prognoze o poboljšanju situacije u saobraćaju i o smanjenju zagadjenosti.

Kriza oko iranskog nuklearnog programa koja je mogla dovesti do oštrijih finansijskih sankcija, ali i do američke vojne intervencije, nije bila jedini spoljnjopolitički problem. Islamska država nije pokazala napredak ni u regionalnoj politici.

Uprkos odlučnim poricanjima Teherana, Sjedinjene Američke Države još uvek optužuju Iran da pomaže pobunjenike u susednom Iraku. Čak tri runde direktnih razgovora sa Sjedinjenim Državama u Bagdadu nisu umanjile sumnje Zapada.

Brojni pozivi Ahmadinedžada, upućeni arapksim državama, za bojkotovanjem Mirovne konferencije u Anapolisu, bili su dobrim delom ignorisani, pa čak i od Saudijske Arabije i bliskog saveznika, Sirije.

Ipak Ahmadinedžad se još uvek beskompromisno drži svog kursa i optužuje opoziciju da blokira njegove reforme. Parlamentarni izbori 14. marta naredne godine pokazaće da li će doći do političke promene, ili će Ahmadinedžad nastaviti svoju politiku.