Tajna i javna moć

Za vreme Hladnog rata utrt utrt im je idealni put do najviših pozicija u vladi. Bilo da je reč o Istoku ili Zapadu - šefovi tajnih službi su važili kao predodređeni za politiku. Jer upravo oni su imali moćno znanje o najvažnijim pitanjima vlasti: ko je za, a ko protiv nas? I ko bi mogao - iznutra ili spolja - da destabilizuje državno uređenje?

Šefovi tajnih službi u političkom vrhu

Velesile SAD i Sovetski Savez su još kratko pre kraja Hladnog rata dva bivša šefa tajne službe unapredile u šefove države: 1982. je dugogodišnji šef KGB-a Juri Andropov izabran za generalnog sekretara KPSS-a (Komunističke partije Sovetskog Saveza), a Džordž Buš (stariji), bivši direktor CIA, 1988. je pobedio na predsedničkim izborima u SAD.

I nakon raspada istočnog bloka nastavljena je ta tradicija: bivši šef BND-a - nemačke obaveštajne službe - Klaus Kinkel bio je nemački ministar spoljnih poslova, KGB-ov agent Vladimir Putin postao je predsednik, premijer i opet predsednik Rusije. Leon Paneta je za vreme predsedavanja Bila Klintona bio šef njegovog kabineta u Beloj kući, kasnije direktor CIA i aktuelni je ministar odbrane. I u Bugarskoj i Rumuniji su nakon pada Berlinskog zida šefovi tajnih službi imenovani šefovima diplomatije (i obrnuto). Naravno da sve te političare ne možete strpati u isti koš. Neki od njih - na primer Klaus Kinkel ili Leon Paneta - nikad nisu bili profesionalni špijuni, već više stranačko-politički kadrovi za ključni položaj šefa tajne službe.

Tajne službe su na Istoku obezbeđivale vlast

Najvažnije razlikovanje, međutim, prolazi uzduž granice između bivšeg istočnog i zapadnog bloka. U tadašnjim komunističkim zemljama je važilo jedno sovetsko temeljno načelo koje se oblikovalo još za vreme Lenjina i Staljina: šef tajne službe je glavna tačka očuvanja moći. Iako je on bio "samo" jedan KGB-ovac u Drezdenu, Vladimir Putin je primer za to kako se obaveštajni resursi mogu iskoristiti za uspostavljanje jedne gotovo neograničene političke vlasti. U poređenju sa tim, vrhovni špijuni i šefovi tajnih službi u zapadnim demokratijama su bili i ostali pre svega dobavljači informacija za svoje vlade i izloženi javnom nadzoru.

Uprkos tim razlikama, jedno pitanje i dalje ostaje zanimljivo: Da li prelaz iz tajne u javnu vlast, dakle iz tajne službe u politiku i obrnuto zaiista nepogrešiv? Jer, oba područja rada se znatno razilaze po pitanju pojedinih načela. Špijuni su profesionalni igrači u senci i oni su "profesionalni lažovi". Oni ne drže govore, već ćute. Oni su neprimetni i nije im potrebna harizma. Oni su čak ovlašćeni da krše zakone (pre svega u inostranstvu) kako bi sopstvenoj zemlji obezbedili prednost. Nasuprot tome, političar je demokratski izabrana osoba koja javno govori i deluje i koja - barem teoretski - ne sme da govori neistinu niti da deluje protivzakonito. Ukratko: posebno kad je reč o moralnom delovanju, onda su oni koji su obaveštajni zanat naučili počevši od najniže pozicije i godinama ga praktikovali retko kad pogodni za političke pozicije - oni su prečesto obeleženi tim poslom.

Opasno znanje o moći u tajnim službama

Osim toga, glavni akteri tajnih službi raspolažu neizmernim znanjem o moći, odnosno vlasti. Njihova saznanja o najvažnijim tajnama unutrašnje i spoljne politike, pa i privatnog života političara (pomenimo obaveštajna prisluškivanja političara u Bugarskoj, Poljskoj ili Mađarskoj) predstavljaju opasno karijersko ubrzanje na političkoj sceni.

Da sažmemo: uzmite jednog obaveštajca bez harizme koji je iza kulisa uvek lažljivo i varljivo delovao i nije se obazirao na zakon i birače, pa mu dajte jedan visoki politički položaj. Želite li da takva jedna osoba upravlja vladom u Vašoj zemlji? Ja ne. Lep pozdrav od Vladimira Putina.