„Svugde je teško biti stranac“ | Politika | DW | 11.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Nemačka

„Svugde je teško biti stranac“

U Nemačkoj je 25,5 odsto stanovništva stranog porekla. Znači li to da je Nemačka otvoreno društvo za strance? Dvojica Grka govore o svojim iskustvima integracije u novu domovinu.

„Nemačka nije otvoreno društvo“, kazao je za dnevni list Velt umetnik Aj Vejvej koji je živeo u Berlinu. „To je društvo koje želi da bude otvoreno, ali koje pre svega štiti samo sebe. Nemačka kultura je toliko jaka da zapravo ne prihvata druge ideje i argumente“, kazao je u avgustu umetnik koji je u Kini godinama bio u kućnom pritvoru. Zato je Aj Vejvej odlučio da napusti Nemačku.

Da li je Nemačka zaista tako zatvoreno društvo? Ipak je u toj zemlji 2018. godine živelo oko 20,8 miliona ljudi doseljeničkog porekla, što je 25,5 odsto ukupnog broja stanovnika. Nešto manje od 10,9 miliona njih poseduje nemački pasoš i 9,9 miliona su stranci. Njih oko 13,5 miliona ima “lično doseljeničko iskustvo”, dakle rođeni su u inostranstvo i doselili su se u Nemačku.

I kako se uopšte definiše jedno otvoreno društvo? Filip Huzeman je direktor inicijative „Otvoreno društvo" (Offene Gesellschaft) koja je 2015. godine osnovana u Berlinu. Diskusije o Bregzitu, nova američka politika pod vođstvom Donalda Trampa i jačanje desničarskog populizma širom sveta, pa tako i u Nemačkoj, bili su glavni razlozi za osnivanje te inicijative.

„Za nas je otvoreno drušvo ono u kojem postoji liberalna demokratija, društvo u kojem je državno uređenje demokratsko i u kojem demokratija ne postoji samo na papiru. Ima mnogo zemalja koje imaju lepo napisan ustav, ali u kojima se u političkoj svakodnevici taj ustav ne poštuje.“

Najvažnija osnovna vrednost je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, ali isto tako i sloboda izražavanja i slobodan razvoj ličnosti. Nemačka uistinu ima jedan od najdemokratskijih ustava u Evropi nakon Drugog svetskog rata.

Teško: birokratija i državne službe

Ali svakodnevica ponekad izgleda drugačije. Dvadesetšestogodišnji grčki psihijatar Teokritos Veskukis se u januaru doselio u Diseldorf. Iz dobrostojeće je porodice i finansijska kriza nije razlog zbog kojeg je napustio svoju domovinu. Govori nemački i cilj mu je bio poslovno usavršavanje.

„Ukoliko Vam se ovde ne sviđa, možete da napustite Evropu“, kazao mu je jednom jedan državni službenik kada je hteo da preda zahtev za aprobaciju (u okviru postupka aprobacije, država proverava da li je stečena akademska titula jednaka odgovarajućoj nemačkoj akademskoj tituli, prim. red.) Boja njegove kože je tamna i lako se može pomisliti da ne dolazi iz neke zapadnoevropske zemlje. Dvadesetšestogodišnji lekar je bio šokiran.

Kontakt koji je imao sa nemačkim službama opisuje kao veoma težak i birokratski.

„Svi lekari koji u Diseldorfu žele da predaju zahtev za aprobaciju, to mogu da učine samo ponedeljkom od 13:00 do 14:30 i potrebne informacije u vezi sa tim mogu da se dobiju isključivo telefonskim putem. Potrebne su mi, recimo, bile informacije da li je sa mojim zahtevom sve u redu ili kada bi trebalo da polažem ispit iz nemačkog jezika“. Sve to je veoma dugo trajalo, sedam ili osam meseci. I pored toliko velike potražnje nema dovoljno mesta i termina za polaganje ispita.

Pogledajte video 04:02

Kostasov novi početak u Nemačkoj

Kostas Ajanitis se početkom godine, zbog finasijske krize, iz Grčke preselio u Keln. Pedesetdvogodišnji režiser slabo govori nemački jezik i smatra da je to glavni razlog što ne može da nađe pristojan posao. Kaže da su zaposleni u državnim službama uglavnom bili ljubazni, ali da je mnogo problematičnija bila birokratija.

„Zavod za zapošljavanje je bio spreman da mi finansira kurs jezika. Međutim, kada sam se prijavio na kurs, bilo mi je rečeno da je to kurs stručnog jezika. Ne govorim nemački. Zašto da onda najpre učim stručni jezik za moj posao? Rekli su mi da je to napredni kurs. Nisam na njega krenuo i sada već mesecima čekam novi.“

Naredna velika prepreka je bila traženje stana. Psihijatar Teokritos Veskukis je imao dovoljno novca da plati dobar stan. Čak je bio spreman da unapred plati kiriju za šest meseci kako bi dobio ugovor. To nije bio njegov novac, već novac njegovih roditelja koji su bili spremni da finansiraju njegov boravak u Nemačkoj. Ali nemački stanodavci su zbog toga često bili sumnjičavi. Nisu mogli da shvate zašto roditelji žele da plaćaju za svog odraslog sina, pa zbog toga i nije dobijao stan.

Kostas Ajanitis je neko vreme živeo kod prijatelja u Kelnu. Nekoliko meseci kasnije je pronašao posao u jednom grčkom restoranu u Esenu gde je plata bila 900 evra neto. S obzirom da nije dobro poznavao jezik, nije razumeo da je soba koju je pronašao preko interneta bila u Gelzenkirhenu. Tako je šest puta sedmično putovao od Esena do Gelzenkirhena, skoro 20 kilometara u jednom pravcu.

Divno: ljudi i kultura

Ipak, nije sve tako teško i komplikovano. Naprotiv. Obojica Grka su srećni što mogu da žive u Nemačkoj.

„Kulturni život je ovde veoma zanimljiv. Obilazim muzeje, idem na koncerte. Preko jedne prijateljice, Nemice, koja je sopranistkinja, upoznao sam brojne umetnike. Nemam problem sa ljudima ovde. Moj jedini problem je jezik i taj problem pokušavam da rešim", kaže kroz smeh Kostas Ajanitis. Odustao je od posla u Esenu. Premalo novca za šest radnih dana, za posao koji nije njegova struka. Vratio se u Keln.

Teokritos i njegova devojka Konstantina

Teokritos i njegova devojka Konstantina

Teokritos Veskukis je oduševljen kolegama sa psihijatrijske klinike u Diseldorfu. „Veoma su dobre i spremne da pomognu. Uvek pronalaze vremena za mene i imaju mnogo strpljenja. Nov sam ovde i moram još mnogo da učim. Da sam na njihovom mestu, ne znam da li bih imao toliko strpljenja“, naglašava.

I pored birokratije i početnih teškoća ne želi da se vraća u Grčku. Odnosno, još uvek ne želi. Isto važi i za grčkog režisera. „Svugde je teško biti stranac", kaže Ajanitis.

I Filip Huzeman je uveren: „Nemačka je otvoreno društvo i zato naše aktivnosti shvatamo kao neku vrstu očuvanja i odbrane otvorenog društva, kao osnovnog stanja. To ne znači da smatramo da je u Nemačkoj sve savršeno. I prema oceni Karla Popera (britanski filozof austrijskog porekla, prim. red.) ne postoji idealno i savršeno otvoreno društvo, već ono mora uvek iznova da se poboljšava. Ali po mom mišljenju mi imamo otvoreno društvo".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video