„Svima je teško, a posebno ženama“

Kišno jutro u regionu uz grčko-makedonsku granicu. Na benzinskoj pumpi na granici i na livadama oko nje – desetine šatora. Divlji izbeglički kamp dobio je ime Kara, po obližnjem hotelu. Izbeglice između šatora lože vatre. Marja iz Avganistana odvela je svoju decu u šator u kome su humanitarci. Oni se igraju s decom i dele im bojice za crtanje.

Marja me odvodi do šatora u kome spava njena sestra. Ona zna engleski i zove se Sara. Kada je policija raspustila kamp u Idomeniju, došle su ovde, a ne u neki od „oficijelnih“ kampova. „Neko nam je rekao da tamo nije dobro. Želimo preko granice, zato smo ovde, u blizini. Ako odemo u kamp kod Soluna, onda više ne možemo da pređemo granicu“, kaže Sara.

Osam puta su je prelazili uz pomoć krijumčara. Svaki put ih je uhvatila policija u Makedoniji i vratila nazad u Grčku. Dve sestre su u veoma teškoj situaciji. „Same smo, naši muževi i naša braća nisu s nama. Nemamo ni novca i stalno nas uznemiravaju“. Pošto nemaju novca, krijumčari za svoje usluge traže drugu vrstu nadoknade, nagoveštava Sara: „Da bi prešli granicu, potreban vam je novac, a mi ga nemamo. I onda...“

Seks kao valuta plaćanja

Katarina Kitidi, portparolka UNHCR-a u Grčkoj, ne čudi se takvom razvoju događaja: „Stalno dobijamo izveštaje iz cele Grčke o seksualnim napadima na žene koje su bez pratnje. Prisutno je i nasilje nad ženama unutar porodice, kao i tzv. „seks za preživljavanje“, ali i silovanja."

„Seks za preživljavanje“ je termin kojim se opisuje pristanak na seks kako bi se osigurala egzistencija, odnosno kada se žene nađu u bezizlaznoj situaciji i budu prisiljene na prostituciju. Od situacije u izbegličkim kampovima zavisi da li će do takvog seksualnog nasilja doći ili ne, kaže Kitidi: „Kada kampovi u kojima se nalaze izbeglice nisu uređeni, onda raste i opasnost od seksualnog nasilja. Toaleti i kupatila moraju da budu osvetljeni. Potrebno je i da su odvojeni za muškarce i žene. Potrebno je da postoje sigurna mesta na kojima su prisutni socijalni radnici i sa kojima može da se porazgovara o problemima. Mora se pružiti psihološka pomoć.“

U divljim kampovima poput Idomenija ili Kare to nije slučaj. Policija je u međuvremenu raspustila te kampove. Za izbeglice su na brzu ruku podignuti novi kampovi – u starim fabričkim halama ili napuštenim kasarnama. Ali, uslovi za boravak žena ni tamo nisu optimalni.

„Svima je teško, a posebno ženama“

Takav kamp se nalazi u bivšoj fabrici duhana Oreokastro u predgrađu Soluna. „Ovde je sve bolje nego u Idomeniju“, kaže Angeliki Kosmotopulu, koja radi u ordinaciji koju su u kampu otvorili „Lekari bez granica“. „Svima je teško, ali posebno ženama. One stižu iz kulture u kojoj je ženama potrebno da imaju privatnost, a to ovde nije moguće. To dovodi do psihološkog pritiska, baš kao što stres izazivaju higijenski uslovi života koji ovde vladaju.“

Vlasti, u saradnji sa humanitarnim organizacijama, rade s predstavnicima grupa različitog etničkog porekla. Oni prate situaciju i paze da se ženama ništa ne dogodi. Ali bez obzira što su uslovi bolji, mnoge žene su očajne, kaže Abir El Badui. Ona je već tri meseca u kampu Dijavata, s mužem, četvorogodišnjom ćerkom i dvoje dece njene sestre koja se već nalazi u Nemačkoj. „Žene ovde nemaju šta da rade, mnoge jednostavno sede u šatorima. Neke žene su tu bez muževa, s troje ili četvoro dece, a nemaju novca“, kaže El Badui.

Ona je inače nastavnica biologije i tokom dana organizuje igre za decu. Daje i nastavu iz engleskog jezika. Ne želi da sedi besposlena: „Ne znam koliko meseci će ovo da potraje. Dvojici dečaka moje sestre potrebna je njihova majka. Teško je. Imam 27 godina i praktično troje dece.“

Nova procedura za potražioce azila

UNHCR-u nisu poznati seksualni napadi na žene u kampu Dijavata, ali vlada zabrinutost da ih žene možda i ne prijavljuju u strahu da će biti prisilno vraćene iz Grčke, kaže Katarina Kitidi. „Mnoge izbeglice imaju dozvolu boravka ograničenu na 30 dana. Kada ta dozvola istekne, onda to može da utiče na njihovu odluku da prijave napade.“

U toj organizaciji se nadaju da bi stvari mogle donekle da se promene jer su grčke vlasti pre dve sedmice uvele novu proceduru. Izbeglice koje zatraže azil dobijaju dužu dozvolu boravka. Zato bi lakše moglo da dođe do prijave i procesuiranja počinilaca seksualnih napada.