Svetski policajac u defanzivi | Politika | DW | 14.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Svetski policajac u defanzivi

Sastanak APEC-a u Pekingu razotkrio je jasne promene u odnosu geopolitičkih snaga. Koliko su SAD još uvek moćne? Koliko je Kina već danas moćna? I ko je taj ko garantuje stabilnost u svetu, pita se Miodrag Šorić.

Sjedinjene Američke Države – poslednja svetska supersila. Koliko je samo puta nakon kraja Hladnog rata korišćen taj stereotip? I pritom uopšte nije tačan. Jasno je da je Sovjetski Savez „potonuo“, a s njim i bivši Istočni blok. Od 1991. godine živimo u svetskom poretku kojim uglavnom dominira Vašington.

Ali u međuvremenu i druge velesile pokazuju Amerikancima granice do kojih smeju da idu. Na primer Kina, zemlja koja samouvereno artikuliše svoje pretenzije u Aziji. Amerikanci su Kineze ozbiljno shvatili, kako je to pokazao i nedavna poseta Baraka Obame Pekingu.

Upada u oči to koliko se intenzivno, inače hladni i distancirani američki predsednik, trudi oko ličnih odnosa sa svojim kineskim kolegom. I to ne samo tokom nedavnog boravka u Kini, već i ranije, tokom Sijeve posete Kaliforniji. Ali sve je to uzalud.

Mrtvo slovo na papiru

Na susretu na vrhu o klimi Si nije pristao na neke bitnije ustupke. Obama je sa svoje strane obećao da će SAD smanjiti svoju emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte – iako to obećanje verovatno neće moći da ispuni. U Vašingtonu, naime, nakon poslednjih izbora, tempo diktiraju Republikanci. Njima je nova klimatska politika „deveta rupa na svirali“. Zato je zajedničko saopštenje iz Pekinga o smanjenju emisije gasova pre svega samo – mrtvo slovo na papiru.

Miodrag Soric

Miodrag Šorić, DW studio Vašington

Obamin trud oko Kine pokazuje koliko su se globalni odnosi snaga promenili. Kineska privreda će za nekoliko godina biti veća od američke – na to bi Amerikanci tek trebalo da se naviknu. Njihova nacionalna ekonomija doduše ponovno raste, ali SAD su prezadužene, a politička elita posvađana i nije u stanju da donosi odluke. Zato je fokusirana pre svega na lični profit.

Odnosi snaga se menjaju

Na spoljnopolitičkom polju Obama trenutno „jurca“ od jedne do druge krize: borba protiv „Islamske države“, za sad propali pokušaj razvlašćivanja sirijskog predsednika, sankcije protiv Kremlja, pokušaj uverevanja Iranaca da odustanu od atomske bombe, politika blokade Severne Koreje. Deluje kao da američki predsednik i nema mnogo sreće, bez obzira da li se radi o Avganistanu ili severu Afrike. Šefovi vlada u Egiptu, Izraelu ili Turskoj jednostavno ga ignorišu.

Onaj ko poput Baraka Obame povlači „crvene linije“, a onda ništa ne uradi kada se preko njih pređe – taj deluje kao slabić. Svojim zemljacima Obama ne pruža osećaj da je Amerika nepobediva. I nije – pokazali su ratovi u Iraku ili Avganistanu. Dok se Amerikanci „muče“ po brojnim ratnim područjima, Kinezi, a s njima i Rusi, Indijci, Iranci i mnogi drugi, upravo tu vide svoju šansu da trajno oslabe SAD.

Partneri i konkurenti istovremeno

Zbog svega toga, Amerikanci i Kinezi će u dogledno vreme postati istovremeno i partneri i konkurenti. U onoj meri u kojoj Kina bude ekonomski ojačala, Peking će pokušati da smanji američki uticaj, i to uz pomoć drugih država kojima je američka hegemonija već odavno trn u oku.

Kinezi su strateški u prednosti. Njihova zemlja je „srce“ azijskog kontinenta s najvećim tržištem i najvećom stopom rasta. Ako američka privreda na zaradi na tom bumu, njena propast već je programirana.

U borbi oko dominacije u Aziji ne radi se samo o trgovačkim kvotama, klimatskoj politici ili saradnji oko pitanja odbrane, o kojima se diskutovalo i na sastanku APEC-a. U igri je mnogo više od toga.

Ko garantuje stabilnost?

Iako je Amerika kao „svetski policajac“ u krizi, u evropskom je interesu da to „povlačenje“ teče što je moguće sporije i – uredno. Bez obzira na sve priče o američkoj aroganciji i njihovom proizvoljnom tumačenju međunarodnog prava: SAD su kao svetska supersila mnogim državama podarile blagostanje i stabilnost. Trenutno nema atraktivne alternative američkoj dominaciji. Multipolarni svet o kojem tako rado pričaju Peking ili Moskva, ipak deluje kao svet sa manje, a ne više stabilnosti.