Svetski dan borbe protiv siromaštva

- Jaz između bogatih i siromašnih u Indiji je sve veći, 55 odsto stanovništva Mumbaja, najbogatijeg indijskog grada, živi u favelama.
- U Kamerunu ima ljudi koji zarađuju 20 evra mesečno. To je nemoguće, to je apsolutno neprihvatljivo.
- Diskrepanca između bogatih i siromašnih je ogromna, a država ne čini ništa. Ona bi morala da uvede veće poreze za bogate. Mi plaćamo surove poreze, a oni svuda dobijaju olakšice. To nije u redu.

Tri glasa sa tri različita kontinenta i tri različite zemlje: Indije, Kameruna i Nemačke. Svi se žale na iste stvari i svi smatraju da je raspodela prihoda nepravedna. I zaista, ta nejednakost se od pre 20 godina samo povećava. Situacija se doduše razlikuje od zemlje do zemlje.

Prema izveštaju Programa UN za razvoj, najteže su pogođene siromašne zemlje. Za predstavnicu tog programa u Ženevi, Sesil Molinije, to je samo globalna procena koja netačno odražava stvarnost. Ona kaže da se „Sjedinjene Američke Države nalaze na 171. mestu u statistikama o nejednakosti primanja. Ali, u zemljama kao što su Burkina Faso, Malavi, Tanzanija i Etiopija ima manje nejednakosti.“

U siromašnijim zemljama veći jaz između bogatih i siromašnih

Jaz između imućnih i siromašnih je u siromašnim zemljama upadljiviji, ali situacija u industrijskim zemljama je gora nego što se obično pretpostavlja. Već i paket za zapošljavanje koji je doneo američki predsednik Barak Obama pokazuje koliko su i razvijene zemlje daleko od pravedne podele primanja. Mnogi ljudi bez obzira na to u kojoj zemlji žive, ne mogu više da prežive od svoje plate. Troškovi života su sve veći, a plate stagniraju.

I oblast socijalnog staranja je u teškoj krizi, kao što primećuje građanka Bona koja nam je rekla: „Želim jednostavno više pravde. Želim da ima nova tamo gde je potreban: novac za decu, novac za stvarno siromašne, novac za bolnice. Želim da ima više novca za socijalno staranje. A novca nema. Još gore, mora više da se radi, i već sada mnogi moraju da rade dva različita posla da bi nekako sastavili kraj s krajem."

Sesil Molinije prenosi da ima sredina gde je nešto i postignuto: „Ima mera koje mogu da se sprovedu. Na primer, progresivna poreska tarifa, koja znači da veće plate prati i veći porez. Sprovode se i programi za pomoć specijalno ugroženim ljudima, takvi su programi u Brazilu i Meksiku, gde se ciljano pruža podrška porodicama da bi deca mogla da pohađaju školu ili da bi žene mogle da idu na prenatalne i postnatalne lekarske preglede.“

No, takvi socijalni programi su ipak izuzetak. I dalje 40 odsto svetskog stanovništva nema pristup sanitarnim čvorovima, milijardu ljudi gladuje. Zbog siromaštva, mnoga deca u nerazvijenim zemljama, pre svega u seoskim regionima, ne završavaju školu. I u razvijenim zemljama nemaju sva deca podjednake mogućnosti da se obrazuju. Prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, upravo snabdevanje osnovnim potrepštinama i obrazovanje imaju važnu ulogu u borbi protiv nejednakosti.

Autori: Erik Seged / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković