Sve više samoubistava među vojnicima

Poverenik za odbranu Bundestaga Helmut Kenigshaus predstavio je krajem protekle nedelje svoj novi izveštaj. Ali u njemu nema ničeg naročito novog: samoubistva, razvodi brakova, porodični problemi... To je sve više svakodnevnica za pripadnike Bundesvera: „Ako tu spiralu ne prekinemo, ona bi mogla da dovede do raspada čitavog sistema“, upozorava taj političar. Razlog za takvu situaciju jeste i nedostatak sredstava i opreme, baš kao i sve manje ljudi.

Kenigshausa naročito brine to što ima utisak da je sve više slučajeva samoubistava i pokušaja samoubistva. Svaki takav slučaj Bundeser je obavezan da prijavi parlamentarnom povereništvu, iako dam poverenik tvrdi da u takvim izveštajima u većini slučajeva piše samo: „uzrok – privatni život“. On u to ne veruje. Uveren je da je pravi uzrok sve veće opterećenje u kasarnama i na zadacima. Povrh toga, tu su i boravci u misijama u inostranstvu, ali i stacioniranje u delovima zemlje daleko od porodice i rodbine.

Kenigshaus je te svoje primedbe izneo na jednoj manifestaciji Udruženja katoličkih vojnika u predavanju pod naslovom: „Nadređeni u današnjem Bundeseru: između druga i drila“. To udruženje nemačkih vojnika nije baš poznato po glasnim kritikama, ali su se i tamo čule žalbe na preveliko opterećenje i nesigurnost, kako među oficirima, tako i među podređenima.

Malo vremena za časnu tradiciju

Nemačka vojska je s razlogom ponosna na tradiciju koja od vojnika traži nešto što se zove „unutrašnje vođstvo“ (Innere Führung). Kada se pedesetih godina prošlog veka osnivala vojska nove, posleratne Nemačke, zakonodavac nipošto nije hteo vojnike kao one iz nacističkog doba. Nakon svih zločina u Drugom svetskom ratu bilo je previše opravdanja da su oni samo „izvršavali komande“ i zato je „unutrašnje vođstvo“ svakom vojniku Bundesera ostavljeno kao poslednja instanca. On ima pravo da pita za smisao nekog zadatka, on čak ima dužnost da uskrati poslušnost ako naredba predstavlja zločin. Bundeser nije vojna mašinerija, to su građani koji u tom trenutku nose uniformu svoje otadžbine.

Ali za tu dragocenu tradiciju nemačke vojske, danas se, praktično, nema vremena. Oficirima on čak predstavlja otežavajuću okolnost jer se na osnovu nje vojnicima upravlja, a ne komanduje, brine o njima, a ne – tera. Ipak, Kenigshaus tvrdi da je komandna struktura nemačke vojske verna toj tradiciji i da vremenom postaje sve bolja. Ali pre svega u misijama u inostranstvu ima i izuzetaka, onda kada se pretpostavljenom čini da „nema vremena za takve stvari“ i da se komanda mora da se ispuni i – gotovo.

WC za žene dok krov prokišnjava

Poverenik za nemačku vojsku Bundestaga priznaje da se otprilike svaka deseta žalba koja stiže na njegov sto odnosi na problem sa pretpostavljenim. Ali problema ima još. Kada je reč o vojnikinjama, čini se da Bundeser i desetak godina nakon što i žene mogu da služe i u borbenim jedinicama, ima problema da se pobrine za „lepši pol“ u uniformi. Na sreću, slučajevi polnog napastovanja izuzetno su retki, ali problem je često već i sam smeštaj za žene u uniformama.

Načelnik centra za vojnu istoriju i društvene nauke, profesor Vinfried Hajneman takođe se slaže da tu ima brojnih problema, ali je, kaže, glavni taj da baš svuda mora da se štedi. Poseban problem su odvojeni toaleti i prostori za ličnu higijenu samo za žene, ali ako u kasarni na nekom mestu prokišnjava krov, teško da će se naći novca i volje da se napravi kupaonica „samo za dame“.

Ali ono što je od svega najgore, smatra poverenik Kenigshaus, jeste porodični život vojnikinja i vojnika. On tvrdi da prilikom obilaska kasarni nailazi na čitave jedinice u kojima skoro niko više ne živi u „normalnom“ braku i porodici. Postoje uverljivi izveštaji koji pokazuju da nakon duže misije u inostranstvu, kod svakog drugog vojnika „puca“ brak ili trajna veza. Zato se i beleži drastično veći broj razvoda brakova kod vojnika nego kod ostalog stanovništva slične socijalne pozadine.

Major Tobijas Brezdorf izneo je i sopstveni problem. On, naime, već dve i po godine putuje na posao u udaljenu kasarnu tako da porodicu viđa samo preko vikenda. To je naravno suviše malo, ali dodatni problem predstavlja i sistem školovanja jer bi njegova deca, ako bi se porodica preselila, ušla u sasvim drugi školski sistem od onog u kojem su sada. U Nemačkoj je školstvo u nadležnosti svake savezne države i major kaže da „svoju decu ne želi da tera da isprobaju svih 16 školskih sistema u 16 saveznih država“.

Kenigshaus je obećao da će apelovati na nadležne ministre u saveznim državama da pokažu više razumijevanja za takve slučajeve, ali poverenik za obranu nemačkog Parlamenta tu ne može mnogo uradi.