Sve predsednikove kćerke

Frankfurter algemajne cajtung danas, između ostalog, piše o problemima kćerki Baraka i Mišel Obame – Malije i Saše. „Barak Obama je hteo da stvari izgledaju drukčije nego kod svih ostalih – ali kćerke plaćaju uobičajenu cenu“. „Već prvi pokušaj je propao: kada su Obamini posle pobede na izborima planirali preseljenje u Belu kuću, Mišel Obama je najpre želela da sa kćerkama Malijom i Sašom ostane u Čikagu. To je bila mogućnost da deca ne menjaju školu. Ideja je bila da Mišel povremeno odlazi do Vašingtona, i da pri tome na decu pazi njena majka Marian Robinson. Plan da se na taj način kćerkama - koje su tada imale 7 i 10 godina – obezbedi normalan život daleko od TV-kamera, dok je otac u Vašingtonu kao najmoćniji čovek sveta krojio sudbinu nacije, bio je naivan, čak groteskan. Barak Obama je od početka bio protiv te ideje… Tako se cela porodica preselilla u Belu kuću.“

Deca u kampanji

„Još kada se Obama 2004. kandidovao za mesto senatora u Ilinoisu, i kandidat i njegova supruga, a pre svega savetnici, brzo su shvatili koliko je kampanja efektna ako u njoj učestvuju i deca. Porodica Obama na okupu bila je političko zlato, piše Džodi Kantor, novinarka Njujork tajmsa, u svojoj upravo objavljenoj knjizi: Obame. (…) Ubrzo nakon što je održao furiozan govor na kongresu Demokrata na kome je kao predsednički kandidat imenovan Džon Keri, Obama je sa suprugom i kćerkama krenuo na porodični odmor u kućici na točkovima – što je u stvari bila predizborna turneja uoči izbora za Senat u Ilinoisu. Prava zvezda kongresa je bio Obama, koji ne samo što je Džonu Keriju ukrao predstavu, već je o njemu već počelo da se priča i kao o kandidatu za predsednika. Putovanje je bilo veliki uspeh za kandidata Obamu – i istovremeno katastrofa za porodicu. Za Maliju i Sašu, ono je bilo tortura“.

„Kantorova opisuje mnogobrojne prilike koje ilustruju zatočenost prvih kćerki. Za Noć veštica u Beloj kući u oktobru 2009, sekretarica Mišel Obame za društveni život, Dezire Rodžers, organizovala je za kćerke žurku sa originalnom dekoracijom holivudskog režisera Tima Bertona i glumcem Džonijem Depom kao Ludim Šeširdžijom. Pre toga je povorka kroz četvrt u kojoj stanuju morala da bude prekinuta, jer su ljudi prepoznavali i stalno fotografisali decu, pa je za Tajnu službu rizik postao preveliki. […] Obamine kćerke su u svakom slučaju platile visoku cenu za to što su uvek imale važnu ulogu u očevoj karijeri. Obama, koji je na početku svoje karijere obećavao da će štititi svoje kćerke, posezao je za njima da bi bio nošen ka pobedi, piše Džodi Kantor. Tako su radili svi političari koji su stremili ka Beloj kući – uključujući i obećanje da će to činiti drukčije od svojih prethodnika…“

Partije i javni servis – ovaj put Austrija

„Zaposleni u austrijskom javnom servisu ORF brane se od partijskih uticaja“, piše Zidojče cajtung u tekstu pod naslovom: „General na izlazu za slučaj opasnosti“, i počinje članak prisećanjem na prilike u Nemačkoj: „Odluka je opasno mešanje stranaka u suverenost naše kuće – tako je to pisalo pre dve godine u otvorenom pismu novinara (nemačkog javnog servisa) ZDF koji su se pobunili zbog politički motivisane smene svog glavnog urednika Nikolausa Brendera. To im, doduše, nije koristilo ništa, ali je bar usledila debata o Državnom ugovoru o radiju i televiziji i obraćanje Socijaldemokrata Ustavnom sudu kako bi se preispitali partijsko-politički uticaji u ZDF-u.“

List dalje piše da je slučaj ORF-a sličan, mada i sasvim drugačiji: „Niko Pelinka ima 25 godina. Šta je on zapravo? Novinar – nije. Njegovo novinarsko obrazovanje svodi se na jednomesečnu praksu u redakciji za unutrašnjopolitičke teme austrijskog javnog servisa. Ali, zato je mladi Bečlija studirao političke komunikacije, a već sa 19 godina bio je portparol jedne savezne ministarke, a kasnije i PR Austrijskih železnica. No, tamo ga od 1. januara više ne možete naći. Još od 2010, on je bio šef prijatelja austrijskih Socijaldemokrata u Savetu ORF, najvišem kontrolnom telu ustanove, koje bira i generalnog direktora. Pelinka je, dakle, bio uticajan, a 23. decembra je generalni direktor ORF, Aleksander Vrabec, najavio da će ga imenovati za šefa svoje kancelarije.“

„Tada se ORF okrenuo tumbe. Više od 1300 zaposlenih je potpisalo protestnu notu zbog mešanja stranačke politike u rad javnog servisa. Snimljen je i protestni film u kome se vide desetine voditelja. Iz njega jasno proizilazi da Vrabec vrlo rado ispunjava stranačko-političke želje. Interno se navodi da šef ORF na taj način izražava zahvalnost za to što je izabran 2006. a i 2011, pri čemu je ovaj potonji izbor očigledno povezan sa određenim uslugama u pitanjima personala. U to se ubrajalo i imenovanje jednog člana Socijaldemokratske stranke za šefa tirolskog studija javnog servisa…“

Priredio: Saša Bojić
Odgovorna urednica: Dijana Roščić