Sve manje piva u Nemačkoj

Nemačka je, sa više od 1.300 pivara, još uvek zemlja piva. Ali zlatna vremena su odavno okončana: tamo negde sredinom sedamdesetih, svaki građanin Nemačke, u proseku je popio po 151 litar piva godišnje. Prošla godina je bila naročito loša: nije bilo baš previše vrućih letnjih dana kada je trebalo ugasiti žeđ hladnim napitkom, ali i navike su se promenile. Sve u svemu, 2012. je prosečan Nemac popio „samo“ 107 litara piva.

Naravno, pivari još nisu dospeli u dolinu suza jer je i tako ostvaren promet od 7,6 milijardi evra. Ali kapaciteti nemačkih pivara iznose više od 150 miliona hektolitara, a prošle godine su uspeli da prodaju samo 98 miliona. Taj ogromni višak velike pivare pokušavaju da izvezu, ali većina malih, porodičnih pivara uopšte nema mogućnost da svoje proizvode proda negde drugde.

To znači da će i ove godine neke morati da zatvore svoja vrata, a njihove kupce će preuzeti „velike“ pivare. Pivara Morica Figea iz Bohuma takođe je pogođena takvom koncentracijom i konglomeracijom na tržištu piva: „To se oseća svuda. Na tržištu vlada takav rat cenama koji se jedva može izdržati“, objašnjava Hugo Fige.

Ne može se biti (još) jeftiniji

Da bi se došlo do kupaca, velike pivare nude pivo sve jeftinije – pa su i male prisiljene da snižavaju cijenu kako bi zadržale kupce. U toj sveopštoj rasprodaji piva, Moric Fige shvatio j da tu trku – ne može da izdrži. To je pivara u kojoj se pivo proizvodi već u četvrtom naraštaju, punih 135 godina, i u kojoj šezdesetak radnika proizvodi 140.000 hektolitara piva godišnje. Ali njen vlasnik je shvatio da više ne može da se bori cenama i da prati „obezvređivanje“ piva, već mora na drugi način da postavi ulogu piva kod potrošača.

Umesto da kapitulira, odlučio je da krene sasvim drugim putem i prkosi zakonima tržišta. Jedini izlaz bio je da se okrene tradicionalnim proizvodima i da neguje kvalitet – čak i u pakovanju. Na primer, pivo tog proizvođača uopšte nema uobičajeni, metalni čep, već zatvarač od porculana: „Kad otvarate takav čep, to je poseban zvuk – i to je onda i znak za naročit trenutak užitka.“

Isto tako, taj pivar odlučio je da potpuno ignoriše najnoviji trend – omiljen kod mladih, mešanje piva sa raznoraznim ukusima. Hugo Fige priznaje da baš ne razume, šta je posebno u toj modi: „Da bi silom bili kreativni, ne morate odmah da mešate i pivo s drugim napicima.“ On zato neguje svoju uobičajenu paletu proizvoda piva kakva se piju u Porajnju i jedini mu je ustupak današnjoj modi da proizvodi i bezalkoholno pivo.

U svakom slučaju, on se trudi da njegovo pivo bude drugačije – i, kako objašnjava njegov glavni stručnjak za proizvodnju piva Mark Cinkler, za to treba vremena: „Industrijskim proizvođačima piva potrebno je nedelju dana da proizvedu svoje pivo, nama treba šest do osam sedmica. To je povezano pre svega s tim da mi naše pivo ostavljamo da sazreva vrlo dugo, tako da je i mnogo pitkije nego industrijsko.“

Naravno, to ima i svoju cenu: gajba piva tog tradicionalnog pivara košta oko jedanaest evra, dok se sanduk „industrijskog“ piva u samoposlugama lako može naći i za tri evra jeftinije. Ali Fige tvrdi da samo tako može da „održi zdravim čitav proizvodni pogon“ – i da su mu lokalni ljubitelji piva oko Bohuma još uvek verni. I to mu je dovoljno: „Tu živi dovoljno ljubitelja piva, dakle imaćemo još puno posla u godinama koje dolaze“, tvrdi vlasnik pivare.

Autori: K. Dojze / A. Šubić
Odg. urednik: I. Đerković