Sva beda sveta

Sara Klif poznaje bedu ovog sveta. Na različitim funkcijama, ona od kraja 90-ih godina pokušava da u okviru Ujedinjenih nacija ili Svetske banke stvori bolje uslove za život žrtava državnog nasilja ili međuetničkih sukoba. Pri čemu se granice između ta dva pojma često gube. To je ova istoričarka i ekonomistkinja već saznala iz primera Ruande. No, Sara Klif se već bavila i problemima Južnoafričke Republike i Istočnog Timora.

Koliko god svi ti sukobi bili različiti, jedno je shvatila: „Države koje misle da mogu da spreče nasilje zastrašivanjem ili korupcijom, stvaraju probleme za budućnost. Verovatnoća da će doći do nasilja se povećava“.

Prelazni proces traje čitavu jednu generaciju

Za razliku od ranijih decenija, danas razvoj zemalja ne sprečavaju klasični građanski ratovi, već je to često mešavina političkog i socijalno motivisanog nasilja. U najgorem slučaju, situaciju dodatno otežavaju i terorizam i organizovani kriminal. Da bi se izašlo iz vrzinog kola, pored razvoja državnih struktura potrebno je i veliko strpljenje međunarodne zajednice.

„Prelazni proces, kakav smo na primer imali u Indoneziji, u proseku traje jednu generaciju. Toliko vremena je potrebno da bi se nasilje primetno smanjilo, da bi se uspostavio pravni sistem koji funkcioniše, da bi se suzbila korupcija i da bi vojska bila potisnuta iz politike. Onima koji su to postigli, za ostvarenje tih ciljeva je trebalo najmanje 10 do 15 godina“, kaže Sara Klif.

Specijalna opunomoćenica Svetske banke za razvoj najlabilnijih zemalja, kaže da ne treba očekivati brz uspeh.

Planirati različite pristupe

Nemački ministar za razvoj Dirk Nibel takođe poziva na strpljenje kada je reč o dugoročnim projektima kako bi moglo da se odgovori na različite potrebe zemalja. Nibel pravi razliku između labilnih država, država u kojima postoje sukobi i država u kojima do sukoba svakog trenutka može da dođe. Zbog toga treba planirati različite pristupe.

„Na primer, programima zapošljavanja mladih nezaposlenih u Sijera Leoneu ili radom sa žrtvama masovnih silovanja u Demokratskoj Republici Kongu ili reintegracijom dece prinuđene da budu vojnici... Ali, tu je i rad sa stanovnicima favela u Južnoafričkoj Republici, osnivanje biroa za mlade koji na taj način dobijaju nove perspektive. Dokazano je da to vodi smanjivanju nasilja“, kaže nemački ministar.

Dirk Nibel kaže da je saradnja moguća dok se ne pojave ograničenja u vidu nedostatka neophodnih struktura. U Somaliji, na primer, državna razvojna politika ne postoji. A podrška Južnom Sudanu, koji u julu treba da postane nezavistan, mora da se pravovremeno koordiniše. Jer, bez odgovarajućih struktura uprave, talas donacija bi mogao da postane nekontrolisan i pomoć bi mogla da se pretvori u novi oblik kolonijalizma, upozorava Nibel.

Autori: Marsel Firstenau / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković